„Kapija 4“ predstavlja Mikanovićeva sećanja od ranog detinjstva u Lučanima do današnjice, sa posebnim osvrtom na period vojnog školovanja u Sarajevu i Beogradu i vojne službe u Kosovskoj Mitrovici, Skoplju, Leskovcu, Kruševcu i Kraljevu. Značajan deo knjige zauzima i njegovo svedočenje o dešavanjima na Kosovu i Metohiji u dva navrata, od 1982. do 1989. godine i od 1993. do 1999. godine.
Tokom ratnih zbivanja u južnoj srpskoj pokrajini, autor knjige bio je na poziciji načelnika Intendantske službe 125. motorizovane brigade pri 52. Prištinskom korpusu. Za ovu brigadu vezuje se učešće u borbama na Košarama.
Mikanović naglašava da nije bio direktni učesnik borbi, ali da je bio na isturenom komandnom brigadnom mestu od početka do kraja formiranja brigadnog mesta, te su svedočenja u knjizi nastala u susretu sa borcima.
- Imao sam dosta susreta sa vojnicima sa karaule Košare, sa borcima, na primer prilikom prijema u bolnicu... Svi oni koji su učestvovali u borbama na Košarama, prvenstveno vojnici i starešine 53. graničnog bataljona i svi koji su nam dolazili u ispomoć, i ljudi iz sastava naše brigade, zaslužuju duboko poštovanje i divljenje - istakao je on.
Koliko god knjiga obilovala biografskim podacima, ona je pre svega svedočenje autora o Jugoslovenskoj narodnoj armiji iz ugla pripadnika iste. Tako je nastao i naziv knjige koji se odnosi na kapiju kasarne u Sarajevu, gde se školovao, a koja u Mikanovićevim zapisima dobija preneseno značenje.
- Kapija 4 je bila glavna kapija u kasarni. Na tu kapiju je moglo samo da se uđe ili izađe kada završavaš školovanje i ako te isteraju. Nije tu bilo mnogo razmišljanja. Ili si za ovaj posao ili nisi – pojasnio je Mikanović.
General-major u penziji Milenko Zarić koji je najveći deo službe posvetio pozadinskom obezbeđenju navodi da ga je posebno oduševilo kako je autor opisao rad intedantske službe tokom 1998. i 1999. godine.
- Koliko je pozadinsko obezbeđenje bilo bitno za borbeni moral i ostale elemente borbene gotovosti govori nam jasno Mikanovićevo zapažanje. Ceneći njegovu ljudsku prirodu i skromnost, mnogo veće probleme on je imao, nego što ih je opisao u knjizi - rekao je Zarić.
Pod ovim terminom, navodi Zarić, podrazumeva se tehničko obezbeđenje odnosno održavanje tehnike, snabdevanje municijom i gorivom između ostalog, zatim intendatsko obezbeđenje, kao što je ishrana, oblačenje, vodosnabdevanje, čuvanje namirnica i ostalog za svakodnevni život i rad vojnika, ali i saobraćajno, sanitetsko, veterinarsko, finansijsko i građevinsko obezbeđenje...
Inicijator objavljivanja rukopisa bio je Mikanovićev prijatelj, potpukovnik u penziji Milutin Jokić koji je rukopis prosledio užičkom arhivu, ocenivši ono što je zabeleženo kao „realno, objektivno i istinito“.
Knjiga je štampana sredstvima Grada Užica i Čačka, a u izdanju Istorijskog arhiva Užice i Međuopštinskog istorijskog arhiva Čačka.
Željko Marković, direktor užičkog arhiva, istakao je da je ova knjiga poput pošiljke vojnik vojniku (dovoljno je bilo napisati „vojnik vojniku“ i pismo je, bez markice, stizalo primaocu).
- Upravo je potpukovnik Mikanović napisao tu pošiljku svim svojim saborcima koji su sa njim služili vojsku i služili državi. Takođe, verujem, i mladima, onima koje interesuje šta se to dešavalo i kroz šta smo sve prošli - rekao je Marković o razlozima za objavljivanje rukopisa.
Direktorka Međuopštinskog istorijskog arhiva Čačka, Lela Pavlović, navela je da je ova knjiga još jedno od svedočanstava aktera građanskih ratova 90-ih, nastalih u želji da ti ljudi predstave svoju ulogu i obelodane manje poznate događaje i iskustva, a koja će budućim generacijama biti neophodno štivo uz zvanična dokumenta komande i političkih predstavnika 80-ih i 90-ih godina prošlog veka.
Zapise prate i fotografije iz privatne arhive autora, kao i crteži učenika 2. razreda Umetničke škole u Užicu, Sergeja Risteskog. Odlomke iz knjige čitali su učenici Užičke gimnazije, Dimitrije Stankić i Jovan Gogić.
Učitavanje komentara...