Задужбинарство као карактеристика српског народа

- Надам се да ћемо умети да ценимо наше задужбинаре и некадашње и садашње, а и да сами учинимо колико можемо-истакла је Весна Лучић, професорка историје

Посматрано у теорији, задужбина је трајан поклон у виду приватне имовине или доброг дела које задужбинар завештава за остваривање друштвено-корисних циљева. Циљ сваке задужбине је да се њеним правилним коришћењем и управљањем остварују циљеви и жеље задужбинара, а на корист народу.

Весна Лучић, професорка историје истиче да иако се задужбинарство код Срба почело полако да враћа крајем деведесетих година прошлог века, поготово у облику прикупљања новца болеснима и потреби у грађењу цркава и манастира, давању легата школама за награђивање даровитих ученика, ипак није заживело у потпуности, а и наилази на индиферентан однос и власти и друштва.

Она наводи да - најважнији критеријум за задужбинарство је знати шта нам је стварно важно у друштву и које су то моралне норме које следимо. Мислим да смо се ту јурећи за тзв. европским вредностима, погубили и удаљили од Светосавског пута.

Други показатељ је слабо коришћење речи задужбинар. Више се користи страна реч спонзор, која указује на другачију природу односа дародавца и оног ко прима. Наиме, задужбинар враћа друштву један део онога што је од тог друштва добио, не ради свог материјалног добитка, него ради добробити заједнице и тако шаље поруку и другима, како би требали према том друштву да се односе. Спонзори финансирају, али се на тај начин и промовишу. Углавном, није им критеријум, шта је кључно за развој друштва да се негује, него се руководе нечијом популарношћу, да би на тај начин дошли до публике и потрошача.

Трећи показатељ су, на пример у Ужицу, однос према ужичким чесмама, које су некада неки наши преци изградили. Велики број чесама не ради, око њих је прљаво, неке су и ижврљане и о томе нико не води рачуна, нити се о томе прича. Наши преци су то изградили, а ми не умемо то ни да одржавамо.

Малиша Стефановић чију су кућу његови потомци даровали Ужицу за Музичку школу, нема ни своју улицу-истиче Лучић.

И уместо да у свакој ситуацији и на сваком месту бар поменемо оне који су чинили добра дела, у свим медијима ћете пре видети информације о инцидентима, свађама, жуте стране, црну хронику и остало негативно у друштву. Не значи да и о томе не треба писати, али трудити се да буде информативно, тачно. Избалансирати добре и лоше вести.

Задужбинари и задужбинарство су дивна и славна слика српског народа. Комунизам је то био потпуно угасио. Надам се да ћемо умети да ценимо наше задужбинаре и некадашње и садашње, а и да сами учинимо колико можемо. Мислимо добро, радимо добро и добру се надајмо, додаје наша саговорница.

Она подсећа да - Вук Стефановић Караџић каже у свом Српском ријечнику из 1818. године да је задужбина “начинити намастир или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води или преко баре; калдрму по рђавом путу; воду довести и начинити близу пута; усадити или накалемити воћку близу пута; гладног наранити, жедног напојити, голог одјести...”

О задужбинарству код Срба нешто више знамо од доба Немањића, од друге половине XИИ века. Градили су поред својих чувених манастира, мостове и болнице, сиротишта за децу. Османским освајањем у другој половини XВ века нестају српске земље, а са њима се смањује и задужбинарство.

Од устанака у првој половини XИX века задужбинарство се опет распламсава и тако бива до почетка Другог светског рата.

Славко Вејиновић аутор књиге “Задужбинарство код Срба” пише: “радити мукотрпно читавог живота, стицати богатство и све то одједном и великодушно оставити своме роду... могли су да ураде само људи дубоких патриотских осећања, свесни националних интереса...и надасве, интереса и потреба свог народа.”

Међутим, са победом комунизма у Србији, након Другог светског рата, сва имовина задужбина, легата и фондова дошла је под удар закона о експропријацији и национализацији. Враћање имовине које је задужбинама била одузимана после Другог светског рата било је предвиђено Законом о враћању одузете имовине и обештећењу који је у Србији усвојен 2011. године. Међутим, у пракси ово није заживело, јер су задужбине након национализације њихове имовине бивале угашене, те се није знало коме вратити одузету имовину. С друге стране, задужбинари су често своју имовину на управљање остављали Универзитету, Матици српској, Акадамији наука и др. организацијама од угледа, али те организације по овом закону нису добиле могућност да им ова имовина буде враћена.

И Ужице је имало своје задужбинаре и задужбине. Навешћемо само неке: цркве Св Марка и Св. Ђорђа, Ужичке чесме, велика имовина је дарована Ужичкој гимназији, настанак данашње Прве основне школе, Музичка школа се налази у кући ратног сликара и учитеља Малише Стефановића и друго. Риста Тешић је оставио Велики парк као своју задужбину, а дуж путева, још увек, се могу видети посађене шљиве и ораси, да буду на “ползу” путнику-намернику.

Пројекат „Корак у корак, образовање и задужбинарство“ суфинансира Град Ужице. Ставови изнети у датом пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.