Шта за Вас подразумева етично медијско извештавање? Од којих професионалних принципа не одступате?
Оног тренутка када не будем могла да изађем на крај са атмосфером у којој се од новинара тражи одступање од професионалних принципа, нећу више радити тај посао. Страх од губитка било ког посла је легитиман, али миран сан је приоритет. Инсистирање на томе уме да вас учини „тешком” особом, осећате да, што би млади рекли – смарате окружење, пре свега – колеге. Пут је тежи, али сан миран. Презирем оправдање: „Само радим свој посао“. Зашто? Зато што баш они који то кажу, уопште не раде свој посао. Посао новинара је да преноси истину и само истину, укаже на проблем, ради за јавност – друштвену заједницу, а не за било коју групацију или странку. Ако није тако, онда је ПР, а не новинар. Дакле, не ради „свој посао“.
Приоритет су истина, непристрасност и јавни интерес, а то подразумева најмање две стране приче. То је данас права реткост, а још увек постоји искључиво захваљујући професионалцима, новинарима, који пливајући узводно губе здравље, остају без посла, подршке и угрожавају своју безбедност. „Истина је прва жртва рата“, а лажне информације моћно оружје, посебно у времену подељеног друштва и некажњивости лажи.
Која одступања од професионалних стандарда уочавате у извештавању домаћих медија?
Лакше би било набројати она којих нема. Истину можете сазнати само ако знате где да је тражите. О две стране приче на већини медија нема ни говора. Непристрасност је тихо умрла, о поштовању приватности да и не говорим. Говор мржње је свакодневица, претпоставка невиности не постоји – пресуде се доносе у медијима који се не плаше казне. Огроман број медија не бави се јавним, већ личним интересом, односно интересом уредника или власника који казне за кршење закона плаћају нашим новцем, јер за разлику од професионалних медија имају лак приступ буџетским средствима.
Шта мислите да је разлог због којег поједини медији крше стандарде професије?
Прво, може им се: не стрепе од казне, а уколико је и буде, не брину како ће је платити. Ако објаве деманти, он је толико неупадљив у односу на првобитну лажну вест, да оштећени може само да скупља перје поцепаног јастука, а знамо како то иде. Друго, низак лични морал им то дозвољава. Треће, незаинтересовани су за интерес грађана, теже новцу, а новац је тамо где је моћ. Све супротно од онога што ради етичан новинар. Често чујем: „Не мешам посао и приватни живот“. Па – мешаш – оног тренутка кад одлучиш да не радиш часно већ за приватни интерес, макар он био „мало јача“ плата.
Како приступате ономе што Вам извори саопште? Како избегавате да објавите нешто што би била „факе неwс“ односно лажна вест?
Осим доброг, старог начина који подразумева проверу код најмање два, независна, поуздана извора, данас имамо интернет. Новинари знају да постоји велики број, чак и бесплатних, адреса преко којих могу проверити веродостојност информације, фотографије или видео записа. Они други, којима је циљ да наплате „клик“ на бомбастичан наслов који не говори ништа о садржају, често бирају да буду први. Лепо је бити први, али не по сваку цену. Приоритет је истина. То нас враћа на ону причу о скупљању перја, неосетним казнама и неупадљивом демантију.
Како у раду приступате садржају који је објављен на друштвеним мрежама, а делује информативно?
То што је нешто објављено на друштвеним мрежама не значи и да се сме пренети у медијима. Углавном је потребна дозвола аутора, осим уколико он сам садржај није наменио јавности. Од тога се одступа само ако јавни интерес претеже над правом на приватност – ако се односи на здравље грађана, безбедност, злоупотребу јавне функције... Ако је тако, садржај се прво проверава на начине о којима смо причали. Управо та врста одговорности за објављено чини велику разлику између професионалног медија и друштвене мреже.
Где по Вашем мишљењу престаје право јавности да зна, а почиње нарушавање приватности особе о којој се извештава?
Као у свим областима живота – слобода је наше право, све док њом не угрожавамо туђу слободу. Углавном се та недоумица решава одговором на питање – да ли јавност има оправдан интерес да зна или је у питању радозналост? Приватни живот, породица, здравствено стање... осим у изузетним случајевима, се не тичу јавности.
С обзиром да радите на телевизији, може ли слика односно одабир кадрова бити простор за манипулацију и извртање истине? Ако да, како?
У медије сам крочила са само 16 година, прошла рад на радију, у новинама, на сајтовима, телевизијама, али и на друштвеним мрежама. Манипулација је свуда могућа, а веродостојност зависи од етичности и професионализма новинара и уредника. Порука се шаље речима, али и редоследом вести и њиховим трајањем, фотографијама које особу приказују као озбиљног саговорника или некога коме не треба веровати. На телевизији, у зависности од угла из којег камера снима, лако се може манипулисати бројем људи на неком скупу. Осим тога, ако камера бележи догађаје само са једног места, све около остаје непознаница за гледаоце. Новинар је тај који пристаје или не пристаје да учествује у прикривању истине.
Колико у домаћим медијима има аутоцензуре?
Много. Разумем страх од отказа, притисак уредника, моћника, јавности... али не разумем зашто неко ко не може да се носи са тим страхом остаје ту. Аутоцензура је као претерано умиљавање ономе од кога се стрепи. Какво мишљење о себи човек може да има после таквог радног дана? Вероватно – не добро. Желим да нагласим да новинар, у складу са Кодексом, има право, чак и обавезу да одбије задатак ако њим крши професионална и етичка правила. Има право и обавезу да се одупре цензури и притисцима да ради против јавног интереса, али и своје савести. Дакле, „наредио ми уредник/директор“ није оправдање.
Како видите данас улогу саморегулације унутар професије и регулаторног тела као што је РЕМ? Има ли значај осуда професије?
Да би регулаторно тело регулисало рад медија прво мора себе да регулише. Његови чланови морају бити објективни и независни. Не сме постојати ради форме, већ ради суштине. Осуда професије има значај код професионалаца. Код оних који нису заиста део професије, већ се баве пропагадном, нема никаквог значаја. Све је у уској вези са личним моралом.
Шта мислите да је решење, како навести медије и новинаре који крше стандарде да то не чине?
Иначе бих рекла – оштром казненом политиком и спровођењем закона, али у оваквом систему, тешко. Овде су медији или повлашћени или потлачени. Једни могу свесно кршити закон и лагано плаћати казне, док су други, скоро изопштени из пројектног финансирања, већ дуго финансијски исцрпљени. То није чудно, јер прави медији не бирају страну и мање или више сметају свима. У супротном нешто радите погрешно.
КРШЕЊА КОДЕКСА ЗНАТНО ВЕЋА НЕГО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ
О великом броју кршења новинарског кодекса сведоче подаци последњег мониторинга домаће дневне штампе, са националном покривеношћу, који је спровео Савет за штампу. У периоду од 1. јула до 31. децембра прошле године, „Кодекс новинара и новинарки Србије“ прекршило је свих девет анализираних медија и то 7.346 пута у 4.506 текстова, што је 396 прекршаја више него претходне године. У просеку на месечном нивоу професионални стандарди кршени су највише у протеклих пет година.
Највећи број прекршаја и даље имају таблоидни листови, али знатно повећање прекршаја бележи и остала штампа, изузев „Блица“ и „Српског телеграфа“.
Анализирани су: „Ало“, „Блиц“, „Данас“, „Вечерње новости“, „Информер“, „Курир“, „Политика“, „Нова“ и „Српски телеграф“.
Пројекат „Наша ужичка прича - читај између редова“ суфинансира Град Ужице.
Učitavanje komentara...