Тестаментом одредио је оснивање Фонда за спомен својим родитељима под именом Задужбина Саре и Васе Стојановића, Мостарца, пушкара из Ужица, при Универзитету у Београду, као и имање у Збојштици за школу
Деведесете године 19. и прве две деценије 20. века биле су у знаку богате продукције српских научника и књижевника. Ово доба, за многе научнике „најцветнији период новије српске историје“, изнедрило је велики број свестраних интелектуалаца који су умногоме помогли развоју и модернизацији Србије и њеном укључењу у савремене европске токове (Самарџић, 1986). Средишње место међу њима заузима Љубомир Стојановић.
Проф. др Љиљана Костић, са Педагошког факултета у Ужицу Универзитета у Крагујевцу истраживала је личност и дело једног од најзнаменитијих Ужичана који је својим радом обележио једно време и дао велики допринос научном и културном наслеђу. За „Вести“ наводи да је -Љубомира Стојановића (1860–1930), српског филолога, историчара и политичара, одликовала несвакидашња стваралачка енергија и преданост раду, што га је сврставало у ред „оне генерације енциклопедиста која је на страни готово изумрла“ (Суботић, 1910). Произашавши из филолошке школе Стојана Новаковића, потпуно се научно формирао у великим европским универзитетским центрима Беч, Петроград, Лајпциг и Берлин. Похађајући наставу код истакнутих европских научника Миклошича, Јагића, Лескина и Шмита, коначно се определио да главно поље његовог рада постане филологија, те је читав живот посветио раду на различитим пољима филологије и питањима историје српског језика и књижевности.
Својим првим радовима – преписима неколико српских родослова и летописа – Стојановић се јавио још као студент Велике школе. До краја живота наставио је са издавањем разноврсних српских писаних споменика, чиме је дао велики допринос објављивању грађе из националне историје и оживљавању српског културног наслеђа. Приређивање фотолитографског издања Мирослављевог јеванђеља (1897), објављивање шест томова Старих српских записа и натписа (1902–1926), каталога рукописних збирки Српске краљевске академије и Народне библиотеке (1901. и 1903), Старих српских родослова и летописа (1927) и Старих српских повеља и писама (1929) било је у функцији покушаја да се надокнади оно што до тада није урађено на пољу српске историографије, али и израз тежње да се састави „свеопшти зборник грађе за повесницу српског народа“ (Самарџић, 1986).
Упоредо са радом на издавању старих српских рукописа и штампаних текстова, Стојановић је активно сарађивао у Државном одбору за издавање Вукових дела и приредио осам књига Вукових народних песама, седам књига Вукове преписке и треће издање Српског рјечника. Приређујући песме, Стојановић је вршио одређене редакторске измене, давао наслове песмама, али и комбиновао различите варијанте исте песме, стварајући нову верзију. Посебан значај ових издања био је у томе што су Вукови рукописи, расејани по бројним библиотекама, коначно скупљени и објављени на једном месту. Седам томова Вукове кореспонденције са српским писцима и политичарима, са европским научницима и културним радницима, допринели су бољем познавању друштвених и културних прилика у 19. веку у Србији.
Рад у Државном одбору и приређивање Вукових књига омогућили су Љубомиру Стојановићу да добро упозна Вуков живот, његов рад и околности у којима је стварао. Значајну улогу одиграо је приликом преноса Вукових посмртних остатака из Беча у Београд 1897. године, када је одржао знамениту беседу о Вуковом реформаторском раду на језику и правопису, прву већу студију о Вуковом раду.
Резултат Стојановићевих активности у Државном одбору била је знаменита монографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића (1924). У ово опсежно дело уткане су године његовог проучавања Вукових рукописа и других списа. Налик на ерудитске књиге од пре неколико векова, монографија је представљала велику синтезу Стојановићевог рада, његово главно дело.
Рани афинитети за проучавање старих српских споменика и први радови из те области омогућили су Љубомиру Стојановићу улазак Српску краљевску академију, дописни члан постао је 1890. године, а редовни крајем 1893. године. Од 1913. до 1923. године обављао је дужност секретара Српске краљевске академије, уложивши огромну енергију како би нормализовао рад ове установе у тешким годинама после Првог светског рата.
Много енергије, неопходне за напорне научне послове које је предузимао или намеравао да предузме, Стојановић је потрошио на политику. У последњим годинама 19. века био је међу најгласнијим противницима обреновићевског режима, а после Мајског преврата заузимао је високе позиције у влади и министарству.
Политика за Љубомира Стојановића није била пасија, већ један од најважнијих послова, неодвојив од живота и науке. Због таквог става Стојановић је често доносио нагле, импулсивне и неочекиване потезе. Када је изашао закон по коме државни чиновници не могу бити они који заступају ставове супротне владајућој политици, као заговорник идеје републиканства, поднео је неопозиву оставку на функцију секретара Српске краљевске академије.
Стојановић је био велики патриота, што су истицали готово сви његови савременици. Милан Решетар, филолог је записао да је Стојановић био „жарки српски патриота“, док је Александар Белић истицао да је био „патриота без шовинизма“, који је „непосредном љубављу, оним пречишћеним лиризмом у току дугог низа година којим се у дубини душе чувају духовне светиње – волео своју земљу и свој народ“. Коначно, сву своју имовину оставио је српском народу.
У тестаменту, написаном две године пре смрти (1928), Стојановић напомиње: „Од свеколиког мог покретног и непокретног имања које будем имао као своје на дан моје смрти, оснивам за спомен својих родитеља фонд под именом Задужбина Саре и Васе Стојановића, Мостарца, пушкара из Ужица, који ће бити при београдском Универзитету, и којим ће руковати професори, редовни и ванредни Српског семинара истог Универзитета“.
У јуну 1932. године основана је, при Универзитету у Београду, Задужбина Саре и Васе Стојановића Мостарца, пушкара из Ужица, чији је главни циљ био пружање помоћи за истраживачка путовања ради развоја српских националних наука и то испитивање живог народног говора, прикупљање грађе за историју српског језика, прикупљање грађе за историју српске књижевности, прикупљање грађе за српску историју и прикупљање грађе за друге српске старине. Сви истраживачи корисници средстава Задужбине били су у обавези да поднесу извештај о резултатима свог истраживачког рада, из ког би се видео значај њиховог рада за српску науку. Корисници овог фонда били су бројни научници: Д. Павловић, М. Лесковац, М. Стевановић, А. Шмаус, М. Храсте, В. Латковић, А. Белић, Ј. Тадић и многи други.Управа Задужбине продала је 1935.године Стојановићеву кућу у Београду и приход од продаје додала маси Фонда. Међутим, у годинама пре Другог светског рата Задужбина је престала да ради, а последњи годишњи извештај Задужбине, о прегледу рада за 1939. годину, објављен је 1940. године. Финансијским средствима Задужбине реализовани су многобројни пројекти и подржана истраживања осамдесет научних радника која су спроведена у Србији и Европи у Бечу, Атини, Будимпешти, Сент Андреји, Швајцарској, Великој Британији.., а која су представљала значајан допринос српској филологији и историји, закључила је Костић.
Пројекат „Корак у корак, образовање и задужбинарство“ суфинансира Град Ужице. Ставови изнети у датом пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Učitavanje komentara...