Ужичанка Сања Трипковић је виши консултант и менаџер Леан пројекта компаније Макото Инвестиментс у којој је ангажована од 2008.године. (Леан концепт у управљању производњом омогућава непрестано унапређивање пословања). Предводила је Леан трансформацију у јапанским малим и средњим предузец́има и глобалним операцијама у Јапану.. Податак вредан помена је да је као млади преводилац, пре око петнаестак година, превела драму “Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића за потребе јапанског театра, чиме је Симовићев комад постао прва српска драма изведена у Јапану.
Дипломирала сам Јапански језик и књизевност на Београдском универзитету и исте године сам отишла у Јапан како би тамо наставила магистарске студије. Од 2003. године похадјала сам предавања на Цукуба универзитету (Тсукуба Университy) најпре као студент истраживач, а затим као студент на магистарским студијама. Магистрирала сам Јапанску књизевност и упоредну културу 2006. год .Након тога, била сам део тима наше амбасаде у Токију током две године. Затим сам, као преводилац и координатор помагала реализацију ЈИЦА пројекта у Србији. Кроз бројне пројекте на којима сам учествовала, имала сам прилику да упознам моје садашње колеге, а пре свега власника компаније Макото (Брад Сцхмидт – Бред Смит) и његову породицу. Имали смо сличан поглед на културни аспекат Јапана и начин пословања, као и презентовање истих у другим културним срединама. Културни аспект је важан фактор успеха у пословању у Јапану. Одмах смо се разумели и већ дужи низ година сарадјујемо. У компанији Макото имала сам прилику да упознам детаљније Каизен/леан методологију и неке од најзначајнијих инструктора из тог сектора у Јапану, који су ме касније обучавали.
Леан трансформација је јединствена оперативна филозофија која помаже унапредјењу пословања у свим секторима, од производње преко логистике и администрације до здравствених, услужних и других делатности. Заснована је на продукционом систему Тојота и има за циљ стимулисање рада који доноси директне вредности купцу, као и запосленима, и компанији, кроз елиминацију активности које се сматрају непотребним и које смањују ефикасност рада. „Како са што мање расположивих средстава, као што су време, новац, људски ресурси, недостатак стручног знања итд., достићи жељене резултате и обезбедити сигурност на раду, најбољи квалитет, доставу на време и повољне цене”, је питање које открива сустину Леан трансформације. „Произвести само оно што купац жели, када жели и колико жели”. То је Јуст-ин-тиме (тацно на време), један он два кључна принципа Леан-а. Ту је и, на јапанском, Јидока (Дјидока), односно “аутономација“, или аутоматско препознавање проблема, које би одмах зауставило машину и спречило стварање шкарта. Људски фактор је кључан за Леан трансформацију. Сматра се да су људи богатство колектива и стимулишу се да брзо и сигурно препознају проблеме у послу и предложе идеје како их решити. Из искуства знамо да се сваки решени проблем претвара у ”златни дукат”, богатство компаније. Ради се на транспарентности и мотивисању запослених. Виши и средњи менаџмент је дужан да омогући радне услове у којима ће запослени бити у могућности да износе и решавају проблеме и унапредјују пословање. Морају бити охрабрени, подржани и наградјени за сваки остварени успех. Нове идеје за унапредјење које запослени промовишу су изазов за неке од постојећих стандарда, али је редовно преиспитивање и обнављање, даље унапредјење стандарда суштина.
Макото сарадјује са јапанским и страним компанијама, у Јапану и сиром света. Имамо искуства са успешним резултатима у различитим индустријама. Такодје, језик и култура нису препрека успешној примени леан трансформације. Само је важно превести праве концепте на нацин да буду разумљиви у датој културној и радној средини. Навешћу само неке делатности у којима смо постигли успех. Производња козметицких апарата, организација градјевинских пројеката, организација механичарских радњи, управљање магацином, процес продаје софтвера, производња дуготрајних боја и лакова, производња детерџената, авио делова, намештаја, процес пошумљавања оголелих подручја итд.
Највеца вредност јапанске привреде је у вредновању и стимулисању људских ресурса, као и равнотежи која постоји у комбинацији мануелног и дигитализованог. Постоји јасна подела измедју онога сто могу да раде роботи, и онога сто мора да ради цовек. Позитивно стимулисање и активирање људских талената је сустина истинских иновација. Такодје, добар и континуиран квалитет је карактеристика јапанске привреде. „Маде ин Јапан“ је сада вец бренд сам по себи. Нас крај обилује воћем и поврћем доброг квалитета, као и месним и млечним производима и пићем, пре свега ракијом. Производи као сто су кајмак и пршута су већ заинтригирали моје јапанске колеге. Потребна је посебна процедура и решавање администрације на највишем нивоу, а када би се званичан споразум о увозу/извозу успоставио, одмах би се ангазовали. Ракија, такодје заузима посебно место у срцу свих мојих пријатеља Јапанаца који су посетили Србију и имали прилику да је пробају. У Јапану постоје разне врсте брендија, али ракија као сто је шљивовица је непозната јапанском тржишту. Многа предузећа у нашем крају су јако напредна, а нека цак примењују и по неки део каизен/леан методологије. Сарадња са напредним компанијама је могућа и кроз размену знања из ових области и обуке кадрова.Могуцности сарадње са узицком привредом постоје и у сектору туризма, који би укључио сам град, као и околне планине и сеоска насеља. Многи Јапанци су упознати са достигнућима Николе Тесле. Ужице је право место да се подсете на његову величину када додју у хидроцентралу која ради по Теслином принципу.
Мислим да су потребна већа улагања у обуку запослених и стимулација појединаца и групе да активно учествују у доношењу одлука и унапредјењу пословања. Људи су благо компаније. Уколико разумеју зашто су постављени на одредјено радно место и ста је визија компаније, уколико су обучени, уз само делимична упутства могу допринети ефикаснијем водјењу свакодневних послова и унапредјењу. Треба развијати тимски дух у раду. Када неко добро уради посао, треба га похвалити и наградити. Препоручује се дигитализација након што се најпре процеси поједноставе и унапреде по моделу идеја запослених. Онда буду доста мањи трошкови дигитализације, а и софтвер је у складу са потребама датог процеса и запослених. Он служи у наше сврхе. У Јапану лидери тимова и менаџери постављају своје радне столове поред производне линије или дела где се заиста одвија рад који доноси вредност купцу. Имају максималан и правовремен увид у стање на терену и тако су у могућности да одмах помогну оператеру уколико има неки проблем. Њихове канцеларије су у стаклу, а столови и столице, као и кабинети су на точковима, како би били што покретљивији и омогућили различите тимове да раде заједно и мењају изглед радног простора према потребама посла.
Мало је позната чињеница да сте Симовићеве „Шопаловиће“ превели на јапански језик.
Љубав према књижевности и писању паралело негујем. Захваљујићи великом разумевању колега у компанији Макото и подршке коју су ми указали, успевам да пишем и преводим. Тако сам 2009. имала част да преведем драму господина Љубомира Симовића, „Путујуће позориште Шопаловиц” на јапански језик. То ми је било велико задовољсто. Тада је у Токију одиграна и представа по Симовићевом тексту у изводјењу позоришне групе Блацк Тент (Црни шатор) која има дугу и значајну историју.
Релативно често долазим. Трудим се да додјем једном годишње. Сваки долазак је инспирација за себе. Град сваке године оживљава уз неки нови објекат, али лично ме понесе свако откриће новог сазнања да је нека од кућа где сам се играла док сам била мала, у ствари кућа неког знаменитог Ужичанина или има значајну историјску причу. Ако је још и добро очувана, онда сусрет са сваким каменом ме испуњава. Богатство је наша река и шетачка стаза која пролази кроз град. Јутарње шетње су незаборавно искуство. Волим да посетим и Народно позориште, као и биоскоп. Актуелне представе и филмови су на репертоару и то ме радује. Некада успем да одгледам неки филм пре него што стигне у Јапан. То је моћан осећај.
Осећате ли и какву врсту носталгије за родним градом? Драги људи, улице, другари из школе, комплет-лепиња, или нешто сасвим друго?
Мислим да није у питању носталгија. То је једноставна чињеница да сада, у одредјеном тренутку, на одредјеном месту постоји град који вас чека раширених руку. Свака посета је ново искуство, сваки пут је као први иако време проводим са породицом и пријатељима. Исти пејзажи, различити пријатељи, или обрнуто, исти пријатељи, а различити пејзажи увек наговештавају нешто ново. Пре ме све асоцира на будућност, него на прошлост. Комплет лепиња је ту да нас опомене на трајне вредности!
Učitavanje komentara...