Милош Зарић је параатлетичар и тренер, спортиста који је у Ужице донео бројне медаље, а као тренер са Небојшом Ђурићем, ове године сребрну медаљу са Параолимпијских игара у Паризу.
Први параолимпијац
Постао је први српски спортиста који се такмичио и на летњим и на зимским параолимпијским играма. На Летњим параолимпијским играма 2016. у Рио де Жанеиру, освојио је седмо место у бацању кугле. На Зимским параолимпијским играма 2018. у Пјонгчангу, пласирао се на 32. место. Милош је први српски спортиста који се такмичио у скијању на Зимским параолимпијским играма.
- Са другом сам 4.новембра 2007.године изашао да се провозам ту у крају. Он је био возач, а ја сувозач и са 30 на сат смо слетели с пута. У том удесу сломио сам кичму. Тог момента ми се променио цео живот, у сваком смислу, у сваком погледу. У болници сам лежао годину и по дана и тада сам одлучио да се бавим спортом. Многи мисле да када се сломи кичма може да се прохода. Могућ је неки бољитак, али је то баш тешко. Ја сам то одмах схавтио и лакше то поднео психички и кренуо даље напред. Почео сам да се бавим спортом одмах после повреде 2009. године. Пре тога сам играо фудбал док сам био на ногама. Прво сам почео да се бавим кошарком у колицима. Тренирао сам три, четири месеца и онда сам прешао на индивидуални спорт, на атлетику, односно на бацање копља, диска и клугле. Моји први запажени резултати су били 2010.године, у Холандији. На Еворпском првенству сам освојио три медаље, али нам ти резултати нису признати, јер је копље било 20 метара, а после десет година сам морао да бацим преко 31 метар, да бих освојио медаљу, јер ти резултати расту.
Савко ко те познаје зна ти функционишеш без проблема. На који начин си психолошки прегурао читаву ту причу и шта ти је био највећи мотив?
- Нисам обраћао пажњу на то што ми се десило, него сам гурао како јесте и гледао напред. Нисам се обазирао позади, него сам се трудио да будем чак и способнији и бољи од неких људи који ходају. Тако сам себе бодрио. Имао сам један циљ тај спорт, да одем да освојим ту неку европску, светску, олимпијску медаљу, у чему сам успео и ја и неки мој другари које сам увео у спорт и које сам извео на неки пут да и они то ураде.
- Све су ми драге и светске и европске, а наравно сад ова олимпијска медаља, моја и Небојшина. Прва медаља је најдража, јер си с том првом медаљом победио себе, после се то само надограђује. То је медаља у Свонсију, 2014 године, где је одржано Европско првенство. Тада сам бацио 29,77 и оборио сам европски рекорд и освојио прву сребрену медаљу, која ми је призната од стране државе и од стране ИПЦ-а.
Након година такмичења, започео си тренерску каријеру. Које су то ствари које си увидео као спортиста, а које можеш као тренер да им пренесеш?
- Почео сам да се бавим тренерским послом, 2019.године, са Иваном Петровић из Косјерића, када ми укинута дисциплина. Тада сам престао да се такмичим, а касније сам имао и неких здравствених проблема. Моја прва тренерска медаља је из Пољске, где сам Иваном освојио сребрну медаљу у бацању диска. Друга је била у Кобеу у Јапану са Небојшом Ђурићем и трећа сад на Параолимпијсим играма, као тренера. Небојша је десет година имао другог тренера, мог кума Николу, ког сам увео у спорт. Он зна неке ствари, како бих вам рекао из књига, али нема искуство спортисте. Те неке мале финесе које спортиста стекне кроз своје такмичење и кроз свој живот, дају резултат. Небојша се мучио десет година, није могао да пребаци себе и победи себе на такмичењу. Ја са Небојшом радим од децембра прошле године и успео сам да усадим то у њега. Да није то успео да уради сад у Паризу, ми би смо били пети, јер смо ми имали најбољи резултат на тренингу 11,80 метара. Он је бацио три на 12. Ушао сам у материју, у његов ментални и физички склоп. Видео сам да му не требају много јаки тегови, да му треба брзина, да му треба експлозивност, да се поради на тој страни да би Небојша успео. То сам посетигао и са Иваном Петровић и са Ненадом, који је бацао копље код мене. Они сви бацају више на такмичењу него на тренингу. Ја се трудим и радим само из своје праксе, из свог мозга, немам никакав систем да пишем. Све радим по осјећају спортисте како га изучаваш и проучаваш, јер то је исто једна материја спорта. Мораш буквално да уђеш у његов нервни систем да би му помогао, да се он ишчупа из тога.
Захваљујући Атлетском клуибу “Пора” који си основао активирао си доста људи. Како функциоништете, да ли имате добре услове за рад?
- Тренутно у клубу имамо седам, осам активних спортиста који тренирају од понедељка до суботе. Ја радим сам са њима. Имам још једног дечка који ми помаже да ми додаје справе и још једног друга, који је ту самовољно. Он ми такође помаже физички. Ја водим све тренинге, имам једну девојку из Прибоја и дечка из Деспотовца, једног из Пожеге и наша три Ужичанина. За нас особе са инвалидитетом је увек све скупље и лифтови и колица и све ствари које су потребне за такмичење. Није исто као у редовном спорту, јер они купе патике и дрес. Нас само једна колица инвалидска у којима се крећемо коштају између шест и седам хиљада евра. Неке фирме и спонзори се јављају да помогну, захваљујући министарству добили смо лифт на базену да можемо да долазимо сами у своју теретану, јер смо прошле године отворили своју клупску теретану где сви параолимпијци тренирају. Ове године смо све то оправдали, јер имамо светско и олимпијско сребро. Надам се да ће град Ужице препознати то, јер нама треба доста више буџета за ову годину. Не мора нико да нам поклони, само нек нам дају по нашим заслуженим резултатима и сви ћемо бити задовољни.
- Не треба да буду лењи, морају да изађу из куће. Треба да се боре и треба као прво да имају неки циљ у животу, да нешто зацртају у животу шта желе, шта хоће. Не треба да им живот буде празан и да само пролазе дане, а да они остају ту где јесу. Најбитније је да се пресече, да се одлучи чиме ће у животу да се баве, шта да раде. По мени је најбољи спорт. Млади људи могу да успеју, само је доста неопхдно одрицања и доста то траје, јер нико не може да дође до успеха преко ноћи. Спорт је мени и Небојши и многим другим људима дао све у животу. Обишли смо свет, држава је испоштовала олимпијце и параоолимпијце у примањима и стипендијама, у наградама. У мој клуб који број више од 20 чланова нико није дошао сам. Све те људе сам ја довео. Неке сам срео на улици, видео на друштвеним мрежема, па сам им писао и објашњавао шта треба да раде. Ево на пример, ова последња девојка што је дошла из Прибоја, њу сам срео на улици, јурио сам је да јој кажем за клуб. И ево већ годину дана је овде, тренира, уписала је факултет. Променио јој се цео живот. Ја желим да се захвалим свим људима, новинарима, спонзорима који су нам изашли у сусрет који су били ту. Хвала им много. Али ја желим да кажем јо нешто, да нас нико није препознао нити помогао, осим неких наших пар другова, док смо били на дну. То је много лоше, јер људи не могу сами да успеју у животу, нарочито они који се повреде. Потребан им је неко да их погура и помогне.
Пројекат „Снагом ума преко животних препрека“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије
Učitavanje komentara...