Промоција књиге „НЕсавршеНЕ” ауторке др Лидије Васиљевић биће одржана у петак, 13. децембра, у 19 сати, у Читалишту Народне библиотеке Ужице. Књига пружа политичку, психолошку и феминистичку анализу патријархалних норми о женама и митовима о женским менталним болестима кроз историју. Поред ауторке, у програму ће учествовати и Радмила Гујаничић. Промоција књиге у Ужицу јесте и повод за неколико питања ауторки.
Који су то митови о женским болестима и каква је њихова (зло) употреба кроз историју? Зашто и на који начин патријархално друштво различите психичке проблеме жена, а то може бити рецимо постпорођајна депресија проглашава дефектом?
Припремајући ову књигу пре свега сам настојала да буде јасна, разумљива и да што једноставније опишем прилично компликоване процесе, па је и наслов изабран да одражава ту потребу. Од жена се очекује да буду савршене – друштво, породица, али и оне саме имају невероватно пуно очекивања која је некада и тешко детектовати јер су увијена у различите форме нечега што је нормално, што се подразумева, што је женствено и самим тим и жене чини оним што јесу. Нормална жена мора да жели да удовољи другима, брине за њих, да буде мајка, супруга, савесна ћерка, вредна, поуздана, привлачна или бар пажљиво сређена. Ту је и виђење жене као пасивније и мит о женском мазохизму који је оправдао много тога, а пре свега релативизовао појам насиља над женама. Жене које су се опирале таквим захтевима, за такво понашање су кроз историју бивале санкционисане. Женина несавршеност је њено право, а два „НЕ“; између којих стоји реч „несавршена“ су два зида одбране, ка споља и ка унутра. Савршенство је у самом нашем постојању, а не у захтевима који су утилитарни јер реално, моћ и контрола који се кроз целокупну историју спроводе над женама доносе корист онима који то чине – држави, цркви, друштву, патријархалном систему, капитализму.
Женино тело, али и ум и воља били су и још увек су посед другог. Основа контроле су доживљаји и виђења жене који се преносе кроз васпитање, популарну културу, политику, школство, медије. О тим поставкама говорим у књизи и намера ми је била да их разоткријем и појасним. Митови су у овом случају уверења која леже на поставкама које немају реалну основу, искривљена су, утилитаристичка, хетеронормативна, андроцентрична, чак немају упориште у архетипском, као што то например имају старогрчки митови. С обзиром да се и депресија последњих 20 так година сматра женском болешћу, јер је много више жена него мушкараца детектовано као дијагностикованих у том смислу, можемо рећи да је превалентно код жена. На жалост, проблем је често у начину на који жене испољавају, тј не испољавају своје потребе и емоције, или окрећу љутњу ка унутра.Што се тиче постпородјајне депресије, она ке често резултат великог притиска који се на жене врши, а и оне га врше саме на себе да буду успешне у улози мајке, и тиме преузимају комплетну одговорност за добробит детета само на себе. Резултат нереалних очекивања, притисака, умора и осећаја изолованости може бити врло озбиљан.
Како се манифестовала та неравноправност полова и кроз призму менталних болести? Зашто је углавном кроз векове женско тело било дом за онострано и као такво сурово кажњавано и на ломачи не само инквизиције?
Жене су вековима процењиване као нормалне или ненормалне у односу на степен прихватања својих родних улога, а женино тело је било отето од стране патријархата и државе, служило је као њихово а не њено добро.свака жена која би се побунила била је застрашивана или кажњавана, део тог корпуса кажњавања су и менталне болести које су служиле као начин дисциплиновања, Истраживање Лyнне Росеwатер, једне веома храбре и упорне феминистичке психолошкиње, инспирисало ме је да се шире позабавим том темом, јер сам била шокирана степеном занемаривања последица злостављања и насиља уопште на особе са којима се обавља дијагностика и лечење у установама менталног здравља. Она је са сарадницима установила да је велики проценат жена којима је установљено да имају бордерлине поремећај, а каткада и друге дијагностичке категорије, погрешан, јер су жене жртве насиља. Деловање трауме је такво да се одређена понашања и стања мењају управо као последица доживљеног. Уместо да се установи каква су искуства жена, многи дијагностички поступци се само препусте тестирању, које није прилагођено таквим случајевима. Злостављане жене нису параноичне, оне су уплашене за свој живот, не спавају од страха, не једу или не комуницирају услед шока, бриге за децу, за породицу... След мисли може бити конфузан и некохерентан. Након трауме психа такође има тенденцију да одређене делове изолује и сачува их од контаминације тим осећањима, што је след сличан као код схизофреније, али само на први поглед. Многе од њих завршавају на антипсихотицима потпуно без потребе.
Који су то примери патологизације жена у Србији, шта је повод да им се “пришије” да се болесно понашају?
С обзиром да је наше друштво дубоко патријархално, нимало није тешко женама пришити одређене дијагнозе или бар патаологизације које су део малтене свакодневног језика. Женама се и даље оспорава логика и рационалност у размишљању, без обзира на реалне чиненице, њихово образовање и труд. Међутим, и даље се користе флоскуле и стереотипи, као и пре много година. Женама се оспорава могучност да реагују хладне главе, да буду добре менадзерке и лидерке, да независно мисле, и оспорава им се могућност да су одређене животне улоге саме бирале. Такође се патологизују жене које мисле својом главом, које су бунтовне, које не желе да живе по унапред прописаним нормама.
Шта вам је као научници било најтеже у истраживању док сте стварали “Несавршене”?
Најтеже је било доћи до извора, тј до релевантне литературе која се бави овим питањима, јер има веома малло радова који се тичу ове теме. Иако је проблем жена у менталном здрављу присутан дуго, ретко ко се овом темом бави.
Колико је данас женама у Србији “дозвољено” да се разболе и од прехладе, а камоли од неке психичке болести с обзиром на бројне обавезе у породици и у сфери рада?
Сви се у капитализму боре да сачувају своје позиције и опстану у борби за голи живот. Наравно захтеви расту, а могућности се смањују. Жене су, поред других мањинских група, рањивије јер лакше остају без посла, и теже долазе до заслужених позиција, наравно из овог описа искључујем оне који су део мафијашке елите на власти, њима је омогућенмо да се богате и бахате на рачун свих нас осталих. На све то, наравно, већина женаиИ даље обавља већину послова у тзв приватној сфери, поред посла, васпитава децу, брине о родитељима, емоционални је ослонац за партнера и све остале. Обзиром на целодневни, махом неплаћени рад, било би веома чудно да се не разболи и не доживи, бар повремено, И психолошке последице оваквог живота.У својој књизи сам доста покрила тему депресије код жена, бавећи се узроцима у неравноправном односу снага и очекивањима која су превелика, што ситуацију чини само гором. Потребно је освешћивање свих, како самих жена, у погледу тога да носе превелики терет и да би морале да делегирају и да мења ју начин функционисања који подразумава прихватање ставе да имају парво да нешто промене да би себи олакшале, а тако и свим другим чиниоцима овакве поставке…члановима примарних и секундарних породица, али и ширем друштву, које и даље (вечином) не схвата колико је овај проблем важан И штетан.Редовно радим са клијенткињама које од исцрпљености и количине брига И задужења не могу да фунцкионишу више, али не разумеју у чему су погрешиле, И поново кривца траже у себи...
Један сте од оснивача организације АСТРА, организације која је посвећена искорењивању свих облика експлоатације и трговине људима, посебно жена и деце. Када погледамо реке људи који су у покрету, бежећи од рата и борећи се за голи живот и када чујемо вести о томе да су их кријумчарили људи са ових простора који су сведоци крвавог распада једне земље буквално остајемо у шоку. Да не помињемо страдања деце у Палестини и Украјини, педофилију и злостављање деце… Где тражити лек за овакав свет?
Астра је основана 2000 године у оквиру једне од иницијатива Асоцијација за женске иницијативе, која је била велика и важна организација, која је била инкубатор за развој многих програма и група, које су се потом осамосталиле.То се догодило и са Астром, која и дан данас функционише, мада је проширила свој спектар рада и на друге области.У то време смо се нас три осницачице фокусирале на подизање нивоа свести јавности о овој појави, јер смо земља транзиције жена са истока на запад – и то је још увек релевантно, али смо и организовале обуке за полицију и царину. Ситуација није ништа боља, само су се промениле руте и начини екпслоатације, јер се и геополитичка мапа мења, и то убрзано. Жене су и даље погођене сиромаштвом, и даље су жртве преваре, поготово сада, кад имамо ситуацију ескалираних ратова на све стране са могућношћу ширења ратних дејстава, можемо предвидети да ће бити све горе. Свет је заправо захваћен најопаснијим вирусом, отупљеношћу, недостатком емпатије, самољубљем а све то праћено адреналинског зависношћу која се храни катастрофичним вестима, скандалима, шокантним обртима итд. Крај једне ере, свакако, и колико год је тежан и болан за све, ова ера и треба да се заврши, јер је достигла неки свој врхунац, што су Маркс и Енгелс и предвидели историјском нужношћу последње фазе капитализма.Феминизам је такође у специфичној транзицији, мења се начин на који се испољава, и то је такође добро, јер нови нараштаји, доносе другаћије димензије сагледавања реалности. Лек је у удруживању, солидарности и одржавању аутентичних односа.
Učitavanje komentara...