Само један тренутак довољан је да промени живот било кога од нас. То се догодило и Златиборцу Александру Радишићу. Међутим, то га није омело да ниже спортске резултате, али је његов највећи успех породица коју је основао. Високи циљеви су рецепт за успех сваке особе, а посебно оних који имају инвалидитет.
- Ја сам повредио 2005. године, на мору у Херцег Новом, односно, Игалу, скоком са бетонског мола. Ударио сам главом о стену и тако сам остао непокретан. У истом тренутку одузеле су ми се руке и ноге. Након повреде, 28. августа 2005. године, транспортован сам за Београд на ВМА, где сам имао први опоравак, ставили су ми ту халотракцију, након чега сам наставио лечење у КБЦ “Др Драгиша Мишовић” у Сокобањској у Београду.
Како си пролазио кроз тај период након повреде? Колико ти је времена требало да се психички опоравиш?
- Ја сам у болници био пуних девет месеци, односно, на том опоравку. После тога су уследиле бање. Али тих првих пар месеци, то је био свакако шок за мене. Свако ко је био у мојој ситуацији, а каже другачије, мислим да то није истина. Ја сам живео доста активан живот пре повреде, бавио сам се спортом, студирао сам на Факултету за спорт и физичко васпитање у Београду. Повредио сам се када сам имао 21 годину, живео сам живот пуним плућима. Кад ти се тако нешто деси, кад се промени живот за 365 степени, то је свакако шок био. Могу да кажем да сам се доста брзо извукао из тога, јер сам одмах тражио шта ја као таква особа, којој су одузете скроз ноге и делимично руке, могу да радим. Оно што је мене извукло у тој ситуацији био је спорт, јер сам у то време играо активно фудбал у “Чукаричком” у Београду, био сам инструктор скијања и некако сам одмах гледао шта бих могао као особа са инвалидитетом да радим. Мислим да ме спорт доста, односно, у великој мери извукао из такве неке ситуације, да немам неких великих падова и великих криза, као неко ко се нашао у таквој ситуацији.
- У почетку сам тражио спорт који могу да тренирам са мојом повредом. Доста тога је било неприступачно у том тренутку, у смислу информација. Врло тешко сам долазио до информација шта особе са инвалидитетом могу да раде. Слабо сам се сусретао са неким ко има неку врсту инвалидитета и онда то је само по себи било нешто ново, нека нова сфера у животу. Онда сам преко људи који су били у болници, који су већ знали мало више, око уопште живота особа са инвалидитетом, а и спорта особа са инвалидитетом, дошао до информација да особе са инвалидитетом, које користе инвалидска колица и имају неки други инвалидитет, могу да тренирају стони тенис. Тако да је мој први спорт који сам тренирао је био стони тенис. Дошао сам до информације преко једног друтгара да Удружење параплегичара и квадриплегичара Чачак организује ту врсту тренинга и да имају клуб за особе са инвалидитетом, где тренирају стони тенис. Ја сам у том неком периоду, у почетку сваки дан ишао са Златибора у Чачак на тренинг и враћао се на Златибор. Тада сам заволео стони тенис, јер ме вратио у те спортске дане и опет сам осетио ту спортску драж, као пре повреде што је било.
- Стони тенис сам тренирао до 2008. до 2015.године. Имао сам доста успеха. На Европском првенству у Италији 2013.године, освојио сам бронзану медаљу. Имам велики број освојених медаља што се тиче државног првенства, светских купова широм Европе. Када сам био кандидат за одлазак на Европско првенство са репрезентацијом, морао сам да пређем у Нови Сад, зато што има убедљиво најбоље услове за тренирање што се тиче стоног тениса особа са инвалидитетом. Имају јако број велики лига и доста особа са инвалидитетом тренира тамо, тако да они имају одличну базу што се тога тиче. Ја сам на наговор селектора морао да се преселим за Нови Сад како би што више напредао. Када сам се се вратио из Новог Сада схватио сам да не желим тамо да останем, јер ми је овде била породица и посао, тако да сам се вратио на Златибор. Тражио сам спорт који бих могао да наставим, а да не морам нигде да се селим са наше планине. Онда сам изабрао атлетику и спорт који сада тренирам од 2016.године, бацање чуња. То је дисциплина коју могу да тренирају само особе које немају довољан хват у шакама, односно, у прстима. Чуњ је једна дрвена справа која има на дну тег и она изгледа као она кибла када куглате, па обарате оне кибле. Особе са инвалидитетом, које тренирају овај спорт, морају да користе рукометни лепак, како би ставили на руку и справу избацили напред испред себе. То је бацачка дисциплина.
- Мој највећи спортски успех у параолимпијском делу је бронзана медаљу на Светском првенству у Паризу. Ове године сам био учесник највеће смотре такмичара на Параолимпијским играма, где сам освојио седмо место. Нисам баш толико задовољан са са тим резултатом, али свакако успех је и учествовати на Параолимпијским играма. Морам да се похвалим да сам један од ретких спортиста који има две медаље из два различита спорта, из стоног тениса и сада три медаље из бацања чуња.
Какви су услови за вежбање и тренирање параатлетичара?
- Златибор тежи ка томе да буде база припрема, односно, центар параолимпијског спорта. Има одличне услове и предиспозиције за то, поготово сада када је општина Чајетина откупила халу на Златибору, односно, Туристичко рекреативни комплекс. Ту имамо одређен број прилагођених соба, уграђен је лифт, што пре тога није био случај. Стварно се улажу додатни напори да се све прилагоди и да буде онако како би требало да изгледа један приступачан центар. Намера је да се приликом наредне реконструкције следеће године, прилагоди још доста соба, тако да би могао да се организује већи број припрема спортиста са инвалдитетом. Близу нам је стадион, граде се нови терени на Златибору, који ће такође бити прилагођени за особе са инвалидитетом, један атлетски стадион. Тако да поред фудбала и кошарке, који је донекле најприступачнији и најдоступнији спорт на нашој планини имаћемо могућност да угостимо и атлетичаре и друге спортисте, како би Златибор постао база параолимпијског спорта.
- Сматрам да треба имати високе циљеве. Када се деси нека повреда као што сам ја доживео то је шок за организам. Али треба гледати напред, да се што пре превазиђе, са неким својим циљевима. Ја сам причао из сфере спорта, али не мора то бити спорт, то може бити било која друга сфера живота. Само треба себи поставити циљеве и тежити ка њима, да се дође степеник по степеник до тога. Мој циљ пре повреде био је олимпијске игре, а и сада после повреде, да учествујем на параолимпијским играма. Ја сам донекле тај циљ остварио. Моја жеља је била параолимпијска медаља. Сматрам да бих, у неком наредном параолимпијском циклусу, могао да дођем до медаље. Наравно, трудићу се да остварим тај свој циљ. Тако да треба само имати велике циљеве и тежити ка њима.
- Мој највећи успех у животу је то што имам двоје деце, наравно и моја супруга. То је стуб неког функционисања и успеха нормалног човека. Они су моја највећа подршка. Прате ме на свим такмичењима, дају ми ветар у леђа, што је преко потребно и мислим да је то основа свега.
Пројекат „Снагом ума преко животних препрека“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије
Učitavanje komentara...