Народне мелодије ужичког краја професора Големовића

- Овим поклоном обезбеђујем будућност моје грађе за оне који остају после мене - рекао је за „Вести“ професор Големовић

У Музичкој школи “Војислав Лале Стефановић” у Ужицу потписан је уговор између проф. др Димитрија О. Големовића, етномузиколога и композитора и Небојше Ђуричића, директора Музичке школе којим се записи традиционалних народних мелодија ужичког краја поклањају овој установи. У личној архивској грађи професора Големовића је традиционално певање које је дигитализовао, књиге и теренски дневник, који ће бити у новооснованом архиву школе. Како је наведено то је од великог значаја за будући развој локалне културне баштине и трајно чување културног наслеђа у музици.

Проф. др Димитрије О. Големовић рођен је у Београду, али још од студентских дана почео је да обилази села и тонски бележи изворне мелодије. За прикупљање материјала како каже обишао је преко 500 села, сакупио је на десетине хиљада народних мелодија, снимио аудио и део видео материјала уз фотограђу.

- Овај терен почео сам самостално да обилазим када сам радио дипломски 1976/77 године, да би касније мој теча Раденко Лазаревић, геоморфолог мени учинио животну услугу. Он ме упознао са водећим научницима антрополозима и етнолозима, одвео ме у музеје, а затим и моју колегиницу Оliveру Васић, која се бавила играма, па су нас увели у њихове пројекте. Са њима сам почео да истражујем ужички крај у оквиру пројекта 1982.године са Радом Познановићем и ужичким Народним музејом. Тада смо систематски почели да обилазимо овај терен. Ми смо то завршили 1985. године када сам предао књигу у штампу која се зове „Народна музика ужичког краја“, а онда су је прекрстили у титовоужички крај што је остало на корици. Мој наслов је ужички који је остао у поткорици, јер не постоји титовоужички крај. А књигу „Забаве и игре ужичког краја објавили смо Оliveра Васић и ја у издању Етнографског института Српске академије наука и уметности (САНУ) - наводи проф. др Големовић.

О догађајима са терена наш саговорник наводи случајне сусрете по селима, помоћ коју су му пружали да би стигао до комшија или до оних који су му били занимљиви за изворно певање или обичаје.Није имао кола, путовао је аутобусом или возом и по доласку у неко село распитивао се о људима који су чувари традиције.

- Носио сам магнетофон, траке, фотографски апарат и тако сам ишао по Србији. Када ми објасне где могу неке људе да нађем и да их снимим, они ме дочекају са ракијом и храном и питају ме „шта ти треба?“. Захваљујући тим добрим људима, заиста сам уживао идући по селима, разговарајући са људима и бежећи оно што је наше изворно и највредније преношено са генерације на генерацију.

Мој допринос је и што сам први открио певачице из Рибашевине познатије као „Рибашевке“ . Оне су ми биле као род рођени и једном приликом сам их фотографисао на Златибору, па сам ту фотографију ставио на насловну страну грамофонске плоче „Рибашевке“. То је прва грамофонска плоча изворне музике код нас Срба - истиче наш саговорник.

Пуно тога имам, наводи наш саговорник додајући да се грађа односи на целу Србију, поједине крајеве Босне и Херцеговине, сачуван је и део изворног стваралаштва из Хрватске јер је грађу прукупио од људи који су је напустили после ратова или „Олује“, затим из Црне Горе, као и из Северне Македоније где је истраживао Србе. Све је то моја грађа коју имам, али томе додајем и музику Срба Крајишника коју још увек сакупљам.

Прву збирку сам поклонио Алексинцу, сада Ужицу, следи Горњи Милановац са музичком грађом из Шумадије, па Бољевац са збирком источне Србију, па Сомбор са музичком традицијом Војводине, и на крају у Бачку Тополу шеста збирка са грађом Срба Крајишника који су у овом тренутку можда најбољи чувари тог старог традиционалног певања, објашњава наш саговорник.

Професор Големовић истиче да је поборник децентрализације и ништа не може да учини осим на плану културе.

- Зато кажем да нисам власник ове грађе, него сам је само добио на позајмицу и сада је враћам корену. Имам жељу да шест установа по Србији добију сваки свој крај и да се о томе старају, унапреде са скупљањем још грађе, аплицирају за разне пројекте, раде истраживања, дигитализацију, издавање ЦД-а. Најважније је етаблирање једне базе података која би у свим центрима била иста и где би сваки запис био уведен по критеријумима. То би омогућило међусобну размену, али и не само чување грађе већ би је учинило доступнијом.

Од када зна за себе како каже користи изреку „треба да се одлива, да би могло да се долије“ јер и вода која се не пије из бунара, она обајати.

- Овим поклоном ужичкој Музичкој школи хоћу да се обезбедим, да оно што ми је највредније и што сам сакупио на терену као етномузиколог остане сачувано од заборава. У оквиру збирке је и теренски дневник који сада када читам остајем запањен шта сам све записивао. Тај мој дневник може да буде и будућа књига.

Овим поклоном обезбеђујем будућност моје грађе онима који остају после мене - закључио је професор Големовић.

У Музичкој школи „Војислав Лале Стефановић“ у Ужицу постоји и етно секција тако да ће ученици са радом на овом материјалу моћи да имају увид шта је све сакупљено на терену.