Музичка школа задужбина Војислава Лала Стефановића

Примери наших задужбинара и дародавацапоказују пут којим се може помоћи развоју своје средине и остати трајно упамћен

Музичка школа у Ужицу налази се у објекту који је грађен у периоду од 1934-1936. године за потребе породице Малише Стефановића, учитеља из Ужица. Кућа је грађена по пројекту Ужичанина Миладина М. Прљевића, архитекте који је живео у Београду. У периоду ослобођеног Ужица 1941. године, током новембра у кући се налазио и радио Главни Народноослободилички одбор о чему сведочи и 1952.године постављена спомен-плоча. Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе од 29. априла 1949. године зграда је стављена под заштиту државе. За непокретно добро од изузетног значаја проглашена је 1979. године. Те године партерни део зграде дат је за потребе школе за основно музичко образовање "Петар Коњовић", а спрат је остао у власништву Војислава Стефановића, сина Малише и Даре Стефановић. После смрти по његовој жељи, школа је добила и просторије на горњем спрату чиме су услови за рад школе додатно побољшани. У знак захвалности према племенитом донатору, школа од 2007.године носи име "Војислав - Лале Стефановић“.

У периоду после Другог светског рата постојала је намера да се кућа Малише Стефановића сруши, међутим захваљујући њеној специфичној улози за време рата век јој је продужен и сачувана је до данашњих дана.

Директор Музичке школе „Војислав Лале Стефановић“ Небојша Ђуричић наводи за „Вести“ постојање ове куће и саме задужбине која је оставштина чика Лала, за потребе Музичке школе допринело је томе да школа опстане и да се прошири.

- Стицајем околности када је у марту 2007. године умро чика Лале, ми смо у септембру отворили средњу музичку школу и на тај начин се и проширили и ево до дан-данас увећава се број ученика. Отворили смо и издвојена одељења тако да се школа шири носећи његово име - истакао је Ђуричић.

Прича о школи је лепа причу о доброчинству које је усмерило образовање музичких талената.

- Музичка школа је почела са радом у простору Педагошке академије и био сам прва генерација ученика те школе. Затим је 1980.године откупљено приземље захваљујући тадашњем директору Музичке школе Славку Гајићу и његовом личном познанству са Даром Стефановић, супругом Малише и мајком Војислава. Договор је постигнут између Општине Ужице и Даре Стефановић да се откупи приземље и школа је наредних 27 година била само основна музичка школа до 150 ученика - наводи Ђуричић.

Он додаје да касније када се чика Лале вратио из Немачке и када је овде почео да проводи своје пензионерске дане, захваљујући тадашњој директорки Данијели Судзиловски, која је успоставила веома добру сарадњу, с обзиром да није имао деце, он је децу у школи прихватио и сматрао као своју. И заиста уживао је што овде постоји Музичка школа и што кућа „живи“ на тај начин. У једном тренутку он је тестамент променио и решио да све остави Музичкој школи. Неспорно да је све то захваљујући добром односу са тадашњим директорима школе.

- Док је чика Лале био жив он је пуно новца уложио у опремање школе, уредио је двориште и поставио ограду, купио је полуконцертни клавир, хармонику, гитару, флауту, а и уметничке слике у школи су његова донација. Тако да је за живота много новца дао и уложио у развој наше школе - објаснио је наш саговорник.

- После смрти Војислава Лала Стефановића 2007.године тестаментом је оставио по 18.000 евра у обвезницама Српској православној цркви Ужице, Музичкој школи „Петар Коњовић“ која сада носи име задужбинара, Учитељском факултету (сада Педагошки факултет), затим основним школама у којима су радили Малиша и Дара и то „Душан Јерковић“, „Андрија Ђуровић“ (сада Прва основна краља Петра Другог“), школи у Севојну, у Костојевићима и Народном музеју Ужице за кућу у Немањиној 71 (коју је рођак Војислава Стефановића проф. др Драган Веселиновић“ прво поклонио Народном музеју која није приведена намени, па је дародавац вратио и 2008.године поклононио Српској православној цркви Ужице која је на том простору направила нови објекат за Парохијски дом.

Првобитно кућа је у једном делу архитектонски другачије изгледала о чему сведоче и фотографије. Током Другог светског рата с обзиром да је у њој био Народноослободилачки одбор, по речима Ђуричића само то је спасило од рушења у периоду када се градио у близини комплекс стамбених зграда.

О великом значају ове задужбине за школу и град најбоље показује пример Уметничке школе која нема свој простор и где Град мора да издваја средства за изнајмљивање простора.

- Тако да ми нисмо добили кућу од чика Лала, питање је како би све текло везано за развој саме школе. Површина ове куће је око 600 квадрата, јер смо је ми 2011. године проширили још за поткровље и успели да урадимо реконструкцију и направимо учионице и салу од средстава која нам је тестаментом оставио задужбинар. Школа сада укупно са издвојеним одељењима има 700 ученика, али нам сама динамика наставе омогућава да се организујемо и све учионице су нам пуне током целог дана - нагласио је директор Ђуричић.

Зграда се одржава и у добром је стању захваљујући руководству школе и она још увек представља један од најлепших објеката архитектуре Града Ужица.

О том објекту издвајамо и шта је записала и историчар уметности Гордана Лазић наводећи: „Стефановића кућа је дата у облику једноставне кубичне масе, слободно положена у простору, глатких површина са фино обрађеним детаљима. Има приземље и један спрат. Оба нивоа су фиксирана професионалним правоугаоним оквиром, тамније боје, док је спрат наглашен угаоним балконом. Као изразити представник Прљевићеве естетике, ова зграда истиче рационално и функционално схватање архитектуре. Уместо обиља детаља, карактеристични су склад и попорција, са хармоничним компоновањем масе. Функционализам Прљевићеве генерације је у први мах критичарима деловало као осиромашење архитектуре, испоставило се да је редукција архитектонске пластике донела модерном изразу уздржаност, одмереност и елеганцију.“

Ученици ове школе која носи име задужбинара Војислава Лала Стефановића пронели су јој славу не само у Ужицу, него и у Србији и иностранству. Један од примера је и Мирко Шуњеварић, ученик трећег разреда Средње музичке школе на одсеку за хармонику у класи Ђорђа Васиљевића који је у Италији на најпрестижнијем такмичењу Светски куп хармонике био осми што је изузетан успех за њега лично првенствено, али за и за школу.

Додајмо, да је поред школа и цркве у Ужицу поклонио и велику донацију за градњу Храма Светог Саве на Врачару у Београду. Тим поводом патријарх Герман доделио је повељу Војиславу и његовој сестри Олги Стефановић као ктиторима Храма Светог Саве.

О овој изузетној породици штампана су и два издања монографије „Породица Стефановић задужбинари града Ужица“ аутора Десанке Дрндаревић.

Пројекат „Корак у корак, образовање и задужбинарство“ суфинансира Град Ужице. Ставови изнети у датом пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.