Ужичанка Душица Вемић, бивша професорка енглеског језика у Ужичкој гимназији са породицом је отишла 1996.године на Нови Зеланд. За „Вести“ говори о одласку, годинама проведеним у земљи до које се путује дан и ноћ, о животу тамо и овде, али и о могућности за повратак.
Зашто сте се одлучили да одете баш на Нови Зеланд?
Једино је тада Нови Зеланд прихватао Србе на прилично једноставан начин, јер нико нас други није хтео. По доласку на Нови Зеланд одмах смо добијали и финансијску помоћ док не нађемо посао. Одлучили смо се за одлазак не само из породичних разлога, већ и зато што сам радила као судски тумач. Већину докумената сам преводила људима који су одлазили и тужно их испраћала мислећи где иду, зашто и где је тај Нови Зеланд. Скоро ништа се тада није ни знало о тој земљи. Једног дана сам одлучила да преведем и наша документа и да их пошаљем у амбасаду. Добили смо породичне визе за нас четворо, али прву визу од шест месеци нисмо искористили. Нисмо били спремни и требало је још да размислимо, а онда смо тражили да нам је продуже. Добили смо и другу визу са поруком да уколико је не искористимо, да се више не јављамо. Та друга виза је истекла 7. децембра 1996.године, а ми смо два дана пре тог датума дошли на Нови Зеланд. Вратили смо се у Србију први пут после шест година.
На почетку није све било лако у том привикавању. Оног тренутка када су се деца навикла на школе, ми почели да радимо, купили прву кућу, живот нам је текао тако да смо били задовољни.
После толико година да ли бисте то сада исто урадили или сте се покајали што сте отишли?
Исто бисмо урадили, иако ме моје другарице овде критикују да би и нама било као и њима. Мој одговор увек је био да ми није добро на Новом Зеланду, ја бих се вратила. Нисмо се покајали ниједног тренутка. Недостајала нам је родбина и пријатељи, али зато смо често долазили.
Шта сте радили на Новом Зеланду?
Пре одласка предавала сам енглески језик у Ужичкој гимназији. Размишљала сам каква је моја професионална будућност у земљи где је енглески матерњи језик. Очекивала сам да ће мој супруг који је електроинжењер брзо добити посао, међутим, прво сам ја почела да предајем енглески у неколико школа. Затим, да радим у интернационалној школи где сам провела 20 година. То је приватна школа која је припремала странце за студирање на Новом Зеланду. Оног тренутка када достигну одређени ниво знања одлазили су на различите универзитете.
Те године су ми леп период у животу, тако да сам у професионалном смислу пуно научила али и стекла лична пријатељства.
На Новом Зеланду се пуно ради и остаје мало слободног времена. Постојало је правило да не можеш да идеш кући пре 16 часова, али с обзиром да су велике удаљености до повратка кући требало је више времена. Наставила сам да радим као судски тумач, бавила сам се превођењем докумената и одласком у судове. Остатак времена проводила сам са породицом. А сада када сам отишла у пензију могу да радим кад хоћу. Радим по позиву у школама, али и даље као судски тумач. На Новом Зеланду професор мора да има регистрацију, а то је по доласку потрајало око две године. Оног момента кад добијеш регистрацију у свим школама су ти отворена врата.
О чему се посебно води рачуна на Новом Зеланду?
Више се води рачуна о заједничком простору и свест о општем добру је веома изражена. И на послу се не гледа само лично, него шта је добро за све нас. Врло су предусретљиви да помогну и то тамо није ништа необично, јер без обзира на различито становништво, то се очекује од свих нас.
Какав је однос према људима који долазе тамо да живе?
Ми и даље живимо у Окланду који је највећи град са око 1,5 милион становника, док цео Нови Зеланд има око око пет милиона. Нисмо имали никаквих непријатности и никада се нисмо осећали као грађани другог реда. У ствари, цео Нови Зеланд је састављен од имиграната, а главна популација су Британци. Сви ми који смо дошли прихватали смо правила и законе те земље и нисмо осетили дискриминацију.
Како вам изгледа сада Ужице после толико година?
Први пут ове године осећам да је кренуло нешто на боље. Много више је догађаја и у Ужицу и на Златибору где свако вече има културних дешавања. С друге стране тужно ми је што сам после 28 година заборавила пуно људи као што су и они мене. Људи су се променили, па можда се и не препознајемо. Тамо док смо радили у тим колективима се увек нешто дешава, имаш пријатеље... Недостаје нам дружење, седење, прича...
Да ли размишљате о повратку у Србију?
Не, за сада. Иако смо се пензионисали и када причамо о могућем повратку, ја сам ипак за то да останемо на Новом Зеланду. Можда ћемо доћи на годину дана, па онда коначно одлучити. Навикла сам да радим са младима, тако да бих и овде морала нешто да радим, јер једноставно не могу другачије.
- Нас су учили да увек будемо скромни, да не истичемо себе и да очекујемо да нас окружење похвали. На Новом Зеланду је обрнуто, тамо мораш себе да истакнеш ако хоћеш да будеш примећен. Када су ме колеге професори у интернационалној школи изабрале за вођу тима, то нисам очекивала јер је свима њима енглески матерњи језик, а мени није. Ја нисам размишљала у том правцу, а већина од њих и не зна где је Србија. Никада нисам ни имала потребу да себе нешто истичем, па је у томе разлика. Дакле, мора од тебе да крене нека иницијатива, али има и оних који у томе претерују - објаснила је Вемић.
ПОРЕЂЕЊЕ У ОБРАЗОВАЊУ
- Разлике у образовању су велике, јер док сам радила у Ужичкој гимназији имали смо један уџбеник и више је то било пасивно учење. Није било тог живог језика. На Новом Зеланду све се тако брзо мења и почетни програм се све време дорађује. Веома је важно активирати то знање у свакој ситуацији и оспособити студенте да своје потребе могу да изразе на том језику. Настава је тако прилагођена да оног момента када изађу из учионице знају да се снађу, где да оду... Школи је у интересу да професоре шаље на семинаре и у друге земље и да користе нове апликације које међусобно деле на састанцима.
РАД СА СТУДЕНТИМА У ИНТЕРНАЦИОНАЛНОЈ ШКОЛИ
- Предавала сам у интернационалној школи студентима који су дошли да науче енглески језик за даље школовање. То су деца из богатих породица и школарина је веома скупа. Ја сам дивно са њима сарађивала јер сам их разумела зато што су се одвојили од породица и одједном су се нашли сами у некој другој земљи. Изазов ми је био да им помогнем, а они су ми по завршетку студија узвратили тако што смо остали у контакту. Примера ради, на позив једне студентиње боравила сам у Пекингу и то ми је незаборавно искуство. Та веза са мојим студентима и даље траје без обзира где они сада живе-истиче Вемић.
Učitavanje komentara...