Да се дигне застава ћирилице

Обавезујуће је да се из културе дигне застава ћирилице, писма нераздвојивог од нашег националног идентитета. Култура васпоставља. Не држимо ми до нашег писма, но понајвише наше писмо истиче нас, наводи за „Вести“ Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице, члан Националног савета за културу републике Србије и члан научног тима који је укључен у реализацију Музеја ћирилице у Рачи

Када и зашто сте се укључили у активности оснивања првог Музеја ћирилице у Србији планираног у будућем Дому ћирилице који ће бити смештен у реконструисаној школи у непосредној близини средњовековног манастира Рача?

-Предлог је само допунио активности локалне заједнице и њених представника. На Националном савету сам предложио да Савет изнесе иницијативу Министарству културе о оснивању Музеја ћирилице у старој школи код манастира Раче. Још давних година, видевши напуштен објекат школе, било ми је жао да се такво здање урушава. Општина Бајина Башта чини доста задњих година на неговању и очувању ћириличног писма. Упознат сам био са њиховим настојањем да у Рачи направе музеј. Добио сам њихову сагласност да изнесем предлог на Националном савету и Савет је тај предлог једногласно прихватио. Дакле, од 2022. године интензивиране су активности и сарадња Министарства културе и Општине Бајина Башта на отварању Музеја. Најпре на инфраструктурним радовима, а ускоро и на сталној поставци. А зашто? Зато што је то тако природно, а и обавезујуће да се из културе дигне застава ћирилице, писма нераздвојивог од нашег националног идентитета. Култура васпоставља. Не држимо ми до нашег писма, но понајвише наше писмо истиче нас.

Место будућег Дома и Музеја ћирилице није одабрано случајно?

-Каже Андрић у „Мосту на Жепи“: „Кад добра управа и племенита вештина пружише руку једна другој, настаде овај красни мост.” И овај музеј је мост – спона од Ћирила и Методија, Мирослављевог јеванђеља, Светог Саве, рачанских монаха из чувене преписивачке школе, Сент Андреје, векова, простора, нас самих са нашим образовањем и нашим поукама које остављамо и које ће неко прихватити. Под окриљем манастира, у старој школи на Дрини - спојници српског културног простора, у андријадном низу од Цетиња, преко горажданске Сопотнице, ево Раче, све до Вуковог Тршића. Место није одабрано, оно постоји, само му треба вратити дах. Добра управа и племенита вештина су ту, мост ће ускоро бити видљив. Да парафразирам Андрића у поменутој причи – на радост поданика, дику нашу, на оба света.

-Зашто бисмо се одрекли нечега што је савршено и јединствено у свету? Писмом се негује наш живот, чини га племенитијим, у околностима под којима живимо – рећи ћу достојанственијим. Пошто имамо обавезу да живимо и да будемо племенити и достојни времена, неговање ћирилице један је од путева којим се остварује тај императив. Улога музеја је да покаже како смо под тешким околностима истрајавали и били непоколебљиви. Описменили смо се из књига, унели речи светог духа преко ћирилице у домове. Са комерцијалних реклама, вулгаризованих новинских чланака и сокоћала, провлачила су нам се испод тепиха, а сада и на отворена врата, туђа слова, а са њима ко зна какви све духови. Музеј ћирилице ће радити у оквиру Дома ћирилице. Музеј мора бити уграђен у основни образовни систем. Мора бити програм ђачких екскурзија, летњих школа, мора имати широк, богат и на националној култури заснован садржај. Свако у ћириличном писму има слова свог имена. Свако се својим именом мора том писму одужити бранећи га од бујице и других непогода која опхрвљавају наш народ, али му неће моћи ништа, јер су дубоки темељи наших утврда.

Које су конкретно будуће активности?

-Тим стручних људи својим знањем, искуством и надасве љубављу према српској повесници из Српске академије наука и уметности, Матице српске и Филолошког факултета у Београду ради на осмишљавању сталне поставке. Летос у Ужицу могли смо разазнати њене обрисе. Мој предлог је да оснивачка права буду подељена између Републике и Општине, као што је некад био приметан концепт у Музеју на отвореном „Старо село“ у Сирогојну. Тако обезбеђујемо трајност постојања и квалитет рада. Сигурно је локалној заједници потребна помоћ и подршка, али и активно учешће у остварењу ове замисли. Предложио сам да чланове Управног одбора именује Република, да одобрава Програм пословања и да се њој подноси Извештај о раду. Тиме не контролишемо локалну заједницу, него обогаћујемо и усмеравамо њен рад. Режијске трошкове би, по мом предлогу, сносила Општина, зараде запослених Република, док би се програми финансирали из оба и других извора. Ми у самом почетку морамо направити да то буде ваљано и одрживо, да не зависти од тренутних околности. То без Републике не можемо у овом тренутку и све што је до сада урађено, урађено је уз сарадњу са Министарством културе. Користим се приликом да се захвалим свим члановима Националног савета за културу што су препознали и подржали овај предлог 2022. године, јер без њих ништа не би започело и развијало се овако добрим смером.

-Најпре, ми смо одговорна, зрела лица и из тога проистиче свест о томе да ћирилично писмо морамо очувати. Нису само територија и становништво одреднице једног друштва и државе. Да би то друштво сазрело, оно мора држати до тога да одржава и одражава пут просвећености и рећи ћу: обожености. Подсетићу да је термин култура најпре настао у пољопривреди и означава издвајање и узгајање јестивих биљака од оних које то нису. То је добра храна. Шта је наше поље деловања, наш врт? Наш пут да будемо и останемо здрав народ? Одабирање из тог врта онога што је јестиво од онога што смета нашем систему за варење је циљ. Ћирилица је писмо и камен којим је наш пут поплочан. У огледалу прошлости оно нам у нашим документима одсликава наш најлепши лик, наш краснопис и наше законе. Не ради се о очувању ћириличног писма, но о позицији целокупног културно-вредносног миљеа. Кажу стари мајстори да је најбоље кућу правити од природних материјала који се налазе на месту где се кућа гради. Такође, најбоље је хранити се оним што расте у нашем климатском поднебвљу. Најбоље је нашу културу градити писмом којим су исписана наша најстарија акта, забележен и назначен наш пут, преко хиљаду година. Ако није наше писмо – чије је? Ако га ми не убаштинимо – ко ће? Ако није наша прошлост – узеће нам је неко. А ако нам узму прошлост, са које позиције из савремености крећемо ка будућности? Време тражи од нас да реагујемо. Доста лоших искустава имамо када нисмо у правом тренутку на неке појаве у друштву реаговали. Ако не знамо сада, онда када? И као што претходно рекох, имамо најсавршеније писмо на свету. Зашто бисмо се тога одрицали? Национални савет за културу, Академија, Матица, Факултет – сви су се активно укључили у оно што је Општина Бајина Башта започела. И дошли су у Бајину Башту. Привукла су их светла Рачана. Послушајмо шта кажу људи из ових установа, наставимо да радимо онако како нам они саветују.

Која је улога законодавства у очувању и неговању ћирилице?

-Ко и увек – темељна и кровна. Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма донет је 2021. године. Наши суседи доносили су закон о забрани употребе нашег писма. Можда су њихови закони ван правне снаге, али их они још доживљавају као природне облигације. Има, стога, у употреби ћирилице нешто чојства и јунаштва, јер по дефиницији ова два појма означавају чувати друге од себе и себе од других. Чувамо ли писмо од себе, или од других – питајмо се. Будимо чојствени и јуначни, а у наизглед малим стварима се јунаштво и чојство доказује. Подзаконским актима извршне власти морамо разрадити материју Закона и створити амбијент којим ћемо, што је обавеза законодавца, стимулисати грађане, привреду, да користе ћирилично писмо. И не само да га користе, већ да га воле и заволе. Али најважније: Европа треба да ћирилично писмо постави на право место. Зар је човек у Европи „културан“, ако не зна и не користи ћирилицу? Толико језика говоримо, али писмо своје европско не знамо, рекао бих за европског човека. Доста активности у српском друштву финансирано је пројектима Уније. Питам се да ли је један пројекат о употреби ћирилице и њеној заштити подржан од Уније, да ли смо аплицирали за средствима у ту сврху? Зашто се штампају књиге у Србији претежно на латиници? Кажу, да би их читали ван граница Србије, тамо где нам се језици подударају. Ако волите и поштујете писца, поштујте и волите и писмо којим пише, нарочито када без превода читате разумете и надам се схватате његов језик..

Недавно сте изјавили да је логично у наредном периоду разрадити и реализовати идеју о оснивању музеја штампарства у Ужицу. Зашто?

-Да прецизирам – српског штампарства. Управо у Ужицу, украј реке Ђетиње где је „грешни, убог умом, а богати грехом“ монах Теодосије печатао прву књигу у Србији. Осврнућу се на тумачење мр Душице Грбић библиотекара саветника из Матице српске, која наводи да је језик ове књиге српскословенски (српска редакција старословенског језика), а писмо је ћирилица. У години када је Ужице престоница културе Србије, сведоци смо богатог и разноврсног садржаја, али Престоница треба да покрене замајац да се после ове године обогати културни садржај, а не утроши. Амбијент у граду можемо много побољшати новим установама, што је најбитније и наша обавеза – тиме задржати људе овде да живе. Није битно само колико нас је, битно је какви смо.

-Тако ће бити и убудуће. Подржао је тај предлог, као што ће ове године подржати мој предлог о подизању споменика свим српским страдањима у двадесетом веку. То јединствено спомен- обележје (предложио сам решење у виду највећег крајпуташа, а композицијски да имамо образац споменика на Зебрњаку код Куманова), било би постављено или у подручју града Ужица, или његовој околини, а апострофираћу Јелову Гору. Неопходно нам је то као и хлеб наш насушни. То је образац који доводи консолидацији нашег националног бића, наше грађанске свести, нашег духовног опстанка.

Трећа „Ћирилична бициклијада“ одржана 1. септембра окупила је око 300 учесника који деле исту страст према бициклизму и љубав према националном писму. Возили су 13 километара дугу стазу од Парка ћирилице који је први парк овог типа у Србији и земљама српског говорног подручја, до манастира Рача где се завршава будућа нова културна институција, Дом ћирилице, задужена да чува и негује ћирилицу, а у оквиру које ће бити смештен Музеј ћирилице.