Ћирилица је део нашег културног идентитета

- Сви писмени међу нашим прецима, писали су ћирилицом. Одустајањем од ћирилице, на неки начин се одричемо својих предака и своје културе - истиче проф. др Александар Милановић

Професор Филолошког факултета др Александар Милановић, председник Савета за српски језик, између осталог и члан научног тима који припрема сталну поставку у будућем музеју ћирилице у Рачи, истиче да је ћирилицу важно очувати јер тако чувамо сопствени идентитет, а „српска књишка култура од свог настанка па до данас подразумева примену искључиво ћириличног писма“. То што смо кроз историју осим ћирилице користили глагољицу, а данас и латиницу, „не значи да ћирилица није наше национално писмо“.

- Могли бисмо сатима причати о томе зашто је ћирилица практично део нашег културног идентитета, нашег културног бића. Чини ми се да у новије време, а нарочито од стварања прво, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом Краљевине Југославије па до данас, мало запостављамо тај идентитетски аспект када говоримо и о култури и о нацији. Дошло је, чини ми се време, да ипак схватамо колико је ћирилица важна. Морам рећи да оно што видимо у последње време у Београду и у другим градовима у Србији, буди у свима нама оптимизам. Чини ми се да је ћирилице данас много више него пре 30 или 40 година и дубоко сам убеђен да је њен статус данас у Србији бољи – изјавио је др Александар Милановић приликом недавне посете Ужицу.

- Ако останемо без ћирилице, остајемо без једног од кључних упоришта нашег идентитета. Надам се да ћемо ускоро сви престати да се питамо зашто нам је ћирилица важна. Плашим се да смо ми једина нација у свету која се пита зашто је њој важно национално писмо. Дакле, ћирилица је наше национално писмо и мислим да је сазрело време да се не питамо зашто је важно чувати ћирилицу, већ да се само питамо који су то механизми који треба да послуже чувању ћирилице данас. Мислим да је један од сјајних механизама, не само за очување него и за усавршавање, неговање и развој ћирилице у будућности, то да приближимо младима на начин који је модеран и који представља одговор на нападе на ћирилицу који се нашим сународницима непрестано веома суптилно пласирају– истиче др Младеновић.

О музеју ћирилице који ће бити у саставу Дома ћирилице који ће бити смештен у реконструисаној старој школи у Рачи у близини средњовековног манастира Рача код Бајине Баште, др Александар Милановић истиче:

- Ћирилица није у музеју зато што је мртва, напротив, баш зато што је више него жива, попут савремене уметности. Зато је присутно задовољство и осећај да радимо праву ствар. Свима нама све више је јасно да без ћирилице будућности нас као нације има, али не на онај начин и у оном смеру у којем бисмо волели да то буде.

Ово је, према речима др Александра Милановића, суштина разлога за све активности које се у последње време спроводе не само у вези будућег музеја ћирилице, већ и у Савету за српски језик, у Одбору за стандардизацију и у свим другим телима која брину не само о српском језику него и о писму као његовом интегралном делу.

- Младима морамо објаснити да је ћирилица више него модерно писмо, да апсолутно одговара фонолошком систему српског језика и да је, када говоримо о српском језику, неупоредиво функационалније него латиница. Све то морамо урадити на начин који ће младима бити привлачан. Управо то покушавамо да остваримо у музеју ћирилице – каже проф. др Александар Милановић.

Да би ћирилица била очувана, један од начина је, како истиче др Милановић, иначе, историчар српског језика, да се код млађих генерација пробуди љубав према ћирилици и да им се објасни да она није „нешто анахроно, сељачко, примитивно, комунистичко“. Према његовим речима, било је разних прича којима су „тровали“ бројне генерације. Тим научника српског језика међу којима је и др Милановић, који ради сталну поставку за будући музеј ћирилице у Рачи, тежиће да младима приближи ћирилицу модераним приступом користећи дигиталне технологије и да код њих пробуди понос што су им и дедови, прадедови и чукундедови писали ћирилицом.

- Сви писмени међу нашим прецима, писали су ћирилицом. Одустајањем од ћирилице, на неки начин се одричемо својих предака и своје културе. Без те ћирилице наши млади нису наследници својих предака на онај начин као што би били ако прихвате латиницу или ко зна које писмо будућности.

Проф. др Александар Милановић сматра да је значајан допринос изучавању ћирилице дао велики Ужичанин, Љубомир Стојановић. Кључна сазнања о кључним тренуцима дефинисања савремене ћирилице понудио је на компетентан начин. Све што је речено у његовој капиталној монографији „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“ предвуковској, вуковској ћирилици „непомерљиво је ни за милиметар“, истиче др Милановић.

Према речима проф. Милановића, за очување ћирилице значајно је и то што је Министарство културе коначно добило инспекторе који контролишу примену Закона о службеној употреби језика и писама у државним и јавним предузећима. Први пут у српској историји, сматра проф. Милановић, постоје механизми да буду кажњени они који не поштују српски Устав и српске законе, а који прецизно дефинишу да ћирилица мора бити присутна. Ипак, није добро да све буде сведено на репресију, већ је потребно пробудити љубав за наше национално писмо.

- Дубоко сам убеђен да ће музеј ћирилице у Рачи пробудити љубав за ћирилицу код наших најмлађих генерација, а појачати је за наше национално писмо – истиче проф. Милановић.

Како ћирилицу вратити на место које јој историјски припада зависи и од државе, али и од свих нас појединаца, каже проф. др Александра Милановића. Према његовим речима, један од начина јесте и да Србија коначно добије Закон о службеној употреби језика и писама, а не да се још увек примењује Закон из 1991. године који је имао неке мање модификације, а који је донет у време бивше Југославије. Проф. др Милановић је похвалио активности Удружења ћирилице „Добрица Ерић“ које чине ентузијасти који своје слободно време и своју енергију жртвују указујући на оне који крше важећи Закон.

Према мишљењу проф. др Александра Милановића, стварање музеја ћирилице у Рачи је капиталан пројекат. А Бајина Башта сада се осим по природним лепотама, препознаје и по томе што је престоница ћирилице. Има Парк ћирилице, општинску декларацију о примени националног писма, манифестацију „Ћирилична баштина“, а изградња Дома ћирилице у оквиру којег ће бити музеј ћирилице, почела је прошле године. У току је друга фаза грађевинских радова на реконструкцији старе школе и упућени сматрају да ће музеј ћирилице бити отворен за посетиоце, ако не до краја ове, оно, најкасније почетком наредне године. Музеј није случајно недалеко од манастира Рача, задужбине краља Милутина, у којем су у најтежем периоду српске историје калуђери, преписивачи, умножавали књиге и били зачетници савремене српске писмености. У време Другог светског рата у манастиру је чувана најзначајнија српска ћирилична књига „Мирослављево четворојеванђеље“.

Држава није развила довољно добре механизме да промени однос према ћирилици, сматра проф. Милановић. Један од правих механизама је оно што настаје у Рачи крај Бајине Баште, односно, музеј ћирилице, али и реализација идеје за оснивање музеја штампарства у Ужицу који би подразумевао ћириличка liveна слова.

Пројекат „Пишем и чувам ћирилицу“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије.