Поводом 2.априла Светског дана особа са аутизмом о поремећајима, порасту учесталости, раним знацима развојног кашњења, о укључивању у стимулативне третмане који дају боље резулате, за „Вести“ говори др Стевановић
- Аутизам је неуроразвојни поремећај, који настаје у раним фазама развоја мозга, а симптоми се најчешће испољавају пре треће године живота. Говорећи о аутизму, говоримо о широком спектру могућих манифестација, па зато често користимо термин поремећаји из спектра аутизма, чиме стављамо акценат на велики спектар могућих презентација. Типично га карактеришу проблеми у комуникацији и социјализацији, односно проблеми развоја говора, разумевања говора других, незаинтересованост за особе из свог окружења, уз бројне проблеме понашања, поновљане радње, необичне ритуале и интересовања, проблеме сензорног процесуирања информација. У преко 70 одсто случајева, деца са аутизмом имају бар још један придружени проблем физичког или менталног здравља као што су епилепсија, интелектуална ометеност, проблеми са сном, исхраном, пажњом, депресија, анксиозност, аутодеструктивна понашања..., што у великој мери може компликовати живот ових особа и њихових породица. Тежина клиничке слике може варирати од веома тешких форми где деца не развијају говор уз потпуну одсутност, као да живе „у свом свету“, па до дискретног испољавања поремећаја, где само ми који смо стручни за ту област, уз посебне тестове, утврђујемо да је у питању поремећај из спектра аутизма-истакла је др Звездана Стевановић, специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије
Етиологија је комплексна и мултифакторијална и подразумева интеракцију генетичких и фактора средине, али је још недовољно разјашњена улога сваког од ових фактора. Управо због још увек нејасно дефинисаних улога, не говоримо о узрочним факторима, већ о факорима ризика.
Генетички фактори играју значајну улогу, али ни један образац наслеђивања није са сигурношћу утврђен. Генетички тестови у неком броју случајева могу објаснити зашто дете има клиничку слику аутизма, али се генетичким испитивањем не поставља дијагноза. Дијагноза се поставља искључиво на основу клиничких симптома.
Фактори средине као ризик за развој могу бити они који делују пре и за време трудноће, током и непосредно након рођења детета. Пре зачећа су нам важне године родитеља- све старије одлучивање за родитељство сматра се једним од фактора ризика. Ту се спомињу и кратак временски период између две трудноће, гојазност или неухрањеност мајке. Током трудноће су важни општеприсутни фактори околине где спадају загађивачи ваздуха и пестициди, болести мајке као што су дијабетес и хипертензија, вирусне и бактеријске инфекције у трудноћи, конзумирање алкохола и узимање појединих лекова током трудноће, исхрана сиромашна омега три масним киселинама, витамином Д и фолном киселином уз појачан унос засићених масти. У факторе ризика током и непосредно након рођења убрајамо порођајне компликације, респираторни дистрес новорођенчета, асистирана вентилација, асфиксија, хипербилирубинемија, енцефалопатија, неонаталне инфекције...
У ком узрасту се најчешће открива и шта су показатељи да је дошло до поремећаја?
Симптоми се најчешће испољавају пре навршене треће године живота, али је питање колико су изражени и када се препознају. Лакше форме из аутистичног спектра некада дијагностикујемо тек у адолесценцији, када се јаве психијатру због неких придружених стања као што су проблеми понашања, расположења или пажње. Знаци упозорења на раном узрасту од прве до треће годне који могу навести на сумњу да се ради о аутизму су успорен развој говора или се говор уопште не развија, необичности у употреби говора и језика-понављање фраза из реклама, цртаних филмова или говора других, изостанак контакта погледом, не реаговање на позив именом, изостанак радости, топлине и осмеха у контакту са блиским особама, сиромашна игра, незаинтересованост за вршњаке и заједничку игру, репетитивно и несврсисходно коришћење предмета, на пример ређање играчака у низ, сензорна просетљисивост(стављање предмета у уста, неповољно реаговање на додир, јаке звуке...), моторно стереотипно понашање ...Некада, иако су јасно присутни упозоравајући симптоми, родитељи их не препознају, нарочито ако је прво дете у питању и зато су нам важни систематски прегледи, али и сигнализирање родитељима од стране васпитача ако примете да постоје неке необичности. Јако је важно препознати ова најранија кашњења у развоју и укључити дете у стимулативне третмане у зависности од доминантне области кашњења. То су веома комплексни логопедски и дефектолошки тертмани, који подстичу активности и области које касне, а што се пре почне са њима, можемо се надати бољем одговору. Првих пет година живота мозак упија највише информација, преобликује се у стимулативном окружењу и тада можемо очекивати највише повољних ефеката третмана.
Учесталост аутизма је широм света у порасту. Разлог томе је је пре свега проширење дијагностичких критеријума за постављање дијагнозе, односно раније су дијагнозу добијала само деца са најтежим облицима болести. Такође, разлог повећаног броја су и боља дијагностика и препознавање, већи број стручњака који се школују у овој области, боље вођење евиденције, али се не може ислкључити прави пораст учесталости повезан са поменутим ризичним факторима.
У бројевима, имамо различите податке у зависности од организације која их прати па у просеку говоримо да једно од 100 деце има ово стање и то четири пута чешће код дечака у односу на девојчице. За нашу земљу немамо још увек прецизне бројеве.
У нашем региону, у амбуланти дечје психијатрије, број деце који се прати од неког од неуроразвојних поремећја износи око 100. У ову групу спадају поремећај развоја говора и језика, мешовити развојни поремећај, поремећај из спектра аутизма, поремећај пажње са хиперактивности и интелектуална ометеност. Не можемо говорити с високом прецизношћу о бројевима у региону јер се нека деца и даље прате у Београду, где су започели праћење пре него што је град Ужице имао дечјег психијатра.
Шта се предузима када се постави дијагноза аутизма?
Кључни моменат је препознавање развојног кашњења од стране родитеља, педијатара, васпитача и других лица укључених у живот деце у раном узрасту. Рано препознавање да дете касни у развоју, у коме се могу крити и поремећаји из аутистичног спектра је важно како би се правовремено спровела детаљна процена и упућивање детета на додатну дијагностику као и укључивање у стимулативне третмане. Правовремено постављање дијагнозе је важно и о томе се изјашњавају дечји психијатар, психолог и дефектолог, и то је тренутак који ни једном родитељу не пада лако. Лично се трудим да родитељима још од првог контакта предочим које су области у којима се највише касни, да би и они пратили напредак код свог детета. Неретко заједно прођемо кроз развојну мапу и гледамо где су највећи недостатци, а где су нам снаге. Дијагнозу је пожељно поставити у предшколском узрасту, али у неким случајевима када нису у питању типични облици дечјег аутизма, знамо да то урадимо и знатно касније.
Ово је јако важно питање, и нажалост, и даље актуелно. Веза између ММР вакцине и развоја аутизма не постоји. Велики је број студија које су апсолутно искључиле ове везу, али родитељи и даље веома често, потпуно неосновано и неконсултујући педијатра, не вакцинишу своју децу доводећи на тај начин у ризик њихово здравље. Такође, нема потребе да се вакцинација одлаже у случају развојног кашњена. Као што рекох- велики је број студија које искључују ову везу, а неке од њих јасно доказују да и поред смањеног обухвата вакцинацијом ММР вакцином у појединим земљама(Јапан), учесталост аутизма није смањена.
Како помоћи породицама и шта учинити када је старији узраст у питању?
Помоћ особама са аутизмом и њиховим породицима је више него потребна, почевши од најранијих развојних фаза, па све до зрелог доба и то у свим областима од топле људске подршке, преко стручне па све до планирања и организације у одраслом добу. Бројни су проблеми са којима се они могу срести још од најранијег узраста- неразвијена развојна саветовалишта у свим општинама, недостатак стручних сарадника у државним здравственим установама и вртићима, тешкоће током школовања, недостатак подршке и неразумевање окружења, недостатак сервиса подршке(дневних боравака, личних асистената, асистената у породици..). Неретко, родитељи особа са тежим формама аутизма, због неопходне континуиране неге детета морају да напусте посао, па се поставља и питање финсија као не мање значајно. Разумевање и психолошка подршка родитељима је јако важна јер су суочени са константим стресом, осећајем кривице и неефикасности. Са преласком у свет одраслих, ситуација нажалост, није боља, мада се у последње време шири свест о потребама особа са аутизмом када одрасту, али многе њихове потребе остају невидљиве. Ту је потребно обезбедити адекватна занимања како би било могуће запошљавање, обезбедити сервисе подршке за одрасле особе...Интересантно је да у развијеним земљама постоје специјалисти транзиционе услуге, најчешће дефектолози, који за особу са аутизмом праве план транзиције најкасније две године пре завршетка школовања, припремајући особу за даљи живот. У плану транзиције су и питања запошљавања, становања, укључености у заједницу.... У Србији не постоји пракса транзиционог планирања као ни стручњаци у тој области.
Важно је да стално размишљамо како можемо помоћи особама са сметњама, не само из области менталног већ и соматског здравља, не само тај један дан у години. Наравно, помажемо свако у складу са својим могућностима, од тога да им не заузмемо обележено паркинг место па до системског решавања озбиљних питања, која унапређују здравље и квалитет живота ових особа и њихових породица. Послушати и размотрити њихове захтеве, захтеве родитеља и стручних лица(здравствених радника, сарадника, учитеља, пратилаца) које су у сталном контакту са овом особама и који најбоље знају шта је то што недостаје. Сви смо свесни да су проблеми бројни и да их је немогуће решити све одједном, али је можда наш мали корак покрет за нечији велики искорак и то увек треба имати на уму.
Učitavanje komentara...