Infoera | Звали су нас „Вестићи“

Пише: Оliveра Мићић

Са осамдесет лета „Вести“ су поприлично времешне, али се не предају. Трају, на понос свих оних који су уграђивали у њих свој таленат, умешност, посвећеност, професионализам Када су се стварале „Вести“ била сам већ времешна беба која није могла ни сањати да ће тим новинама касније поклонити близу три деценије професионалног рада и свог живота. Истина, много дуже сам друговала с „Вестима“ јер сам још као средњошколка повремено сарађивала у њима. Захваљујући мом брату Стеву Несторовићу који је, уз ове новине покренуо и уређивао, уз репортаже и подлистак „Реч младих“, „Вести“ су биле стални гост у мојој породици. Сећам се како су моји родитељи били поносни на моју прву објављену репортажу, преко целе стране, 3. априла далеке 1958. године, за коју су стизале похвале од школа, редакције, читалаца. Био је то корак ка остварењу мог сна за будућим позивом на кога сам, силом прилика, чекала дуже од деценије. Истина и касније, уз рад и предавала сам српскохрватски језик у школама у Карану, Севојну, Чајетини. Уз ванредне студије сарађивала сам повремено у „Вестима“. Седамдесетих година, после година доказивања да и жена уме и може да се бави овим нимало лаким „мушким“ послом, примљена сам у стални радни однос у „Вести“, а после пет година и у Савез новинара Југославије. Дочекала ме чисто мушка редакција од, касније, драгих ми колега Слободана Ћетковића, Мирка Зечића, Ђорђа Пилчевића, Миладина Остојића – Шекија, СТМ - илити Стојана Максимовића, Рашкина – старијег, Миљка Митровића, Петра Тешића, Рада Верговића, сликарског мага који се памти и по непревазиђеним графичким решењима и обликовању „Вести“, као и спољних сарадника – дописника Емилијана Протића, Ратомира Блануше, Милана Павловића, Танасија Пауновића, Јеремије Џамбића.

Коју годину касније врата редакције била су широм отворена за малде, талентоване женске снаге: Наду Словић, Милицу Турудић, Новку Илић, Марину Делић, Наду Тошић, Весну Зечић, Милу Филиповић, Снежану Петровић, Снежану Лаушин... Ласкам себи да сам својом истрајношћу и посвећеношћу пробила лед и трасирала пут колегиницама које су касније на бржи и лакши начин прихватане и у редакцији постајале равноправне али и вредније од колега, постајући „Вестићи“. И данас, „Вестима“ су одане и предане само жене новинари захваљујући којима се овај локални недељни лист одржава и траје. У сећању су ми вињете и илустрације Марине Алексић и Заге Ћетковић које су разбијале монотонију текстуалног дела. И редакцијски део запослених није се могао замислити без Винке Милићевић, Виолете Березљев, Гордане Стаматовић која је са Душаном Станићем била вансеријски спикер.

У овај мали времеплов сећања нису „испливала“ сва имена вредна помена што ће ми бити опроштено толиким протоком времена, али морам дописати и имена других ми људи од пера Светислава Тијанића, Бранка Станковића, Раденка Мутавџића, Раденка Вуксановића, и вредног хроничара града Предрага Гагу Ковачевића, као и младог сарадника Небојшу Котлајића. Можда и ови млађи се присете нас новинарских ветерана, а будућим снагама и порука да је новинарство више од посла. Тај позив тражи посвећеност, таленат, стваралачки нерв, потребу за изразом, способност да сеод много изазова или мноштва чињеница одаберу оне које су најбитније, да се од обичног догађаја направи занимљива, читљива прича која тече онако како бисте желели да прочитате да је неко други писао. Сваки текст је ауторски, одговоран си за сваку написану реч. Никада нисам била у ситуацији да ми се тражи ауторизовање нечијег казивања. Истина, бивало је непријатности, претњи, омаловажавања, али за судске претње и притужбе био је дежурни кривац највреднији колега новинар и публициста Ђорђе Пилчевић, храбри радохоличар чији су адвокати савест, част и професионализам.

По редакцијском задужењу пратила сам области култура и образовање и хронику града, а на радију сам се, уз редовне вести и извештаје, изборила и за ауторску емисију „Знамења и обележја“, прави изазов у истраживачком новинарству. У својим репортажама бавила сам се ткз. обичним људима, њиховим судбинама, животном битисању. Сусрети на терену чинили су сваки дан на послу другачијим од оног јуче, а свака репортажа – нови изазов. Нема ту великих и малих тема – тема је човек. На страницама „Вести“ остале су моје репортаже у серијама о солунцима, заточеницима злогласних логора, о староседеоцима града, старим занатлијама и занатима који су изумирали, о вишечланим породицама, о хуманим, о знаменитим али и анонимним људима, њиховим врлинама, слабостима, беспућима. Сусрети на улици са људима којима сте у нечему помогли, њихова захвалност, али и са оним непознатим који вам кажу да радо читају ваше текстове и радознало чекају наредне, то је за мене било признање веће и од званичних награда које сам добијала од стручних жирија за објављене репортаже.

Шта на крају рећи о новинарству данас? Нажалост, речи више нису оруђе већ оружје, пуца се речима и реченицама за које нико не сноси последице, реченицама упрљаним погрдним уличним речником. Заборавља се кодекс, начело професије да новинар не треба да буде ничији, већ свој. „Вести“ ни у данашњој девалвацији новинарске професије не подлежу тим трендовима, не посустају захваљујући часним и посвећеним новинаркама које само љубав према професији задржава у „Вестима“ поштујући и настављајући њихову дугу традицију првог писаног гласила рођеног још у данима Ужичке републике пре осам деценија.

И тако, време оре своје бразде, пролазиле су године које ми новинарство немилице узимало, крунило здравље, али и у само одшкринутим фиокама сећања преплаве ме оне најлепше успомене, сећања на радост стварања, на колегијалност, путовања, међуредакцијска сусретања и размене искустава, али и на дељење породичних радости и дружења. Тако и несхватања, спотицања, разочарења и стални притисак на „дежурне кривце“, постојала су и остајала само драгоцена искуства.