Зорица Ђоковић: Спортским духом кроз животне изазове

Јаку жену живот научи свему, да буде одбачена, немоћна, повређена, тужна... али она зна да не вреди сажаљевати своју судбину, већ сваки пут када падне, устане још јача

Зорица Ђоковић, посвећена мајка, некада успешна рукометашица, а затим и више пута награђивани спортски новинар, прва жена -председница Удружења спортских новинара Ужица и прва жена која је ушла у Управни одбор Спортских новинара Србије... то је део њених постигнућа, али не описује је правилно, јер Зорица је жена која живи за породицу, ћерку Теодору, пријатеље, спорт и свој новинарски позив, у свему проналази изазов, а после сваког пада устане- јача. Фотографије које обогаћују овај текст само су мали део њене приватне архиве настале кроз живот и богату спортску и новинарску каријеру.

Како доживљаваш када за тебе кажу да си „јака жена“? Ко су заправо јаке жене данас, које критеријуме треба да испуњавају да би понеле ту „титулу“?

Не размишљам много о томе како ме други виде, јер се трудим да будем оно што јесам. Бити јака, пре свега не значи престати бити - Жена. За мене је свака жена јака, посебно у овом времену када је све на њеним плећима. Гомила обавеза које мораш да завршиш, а нико те не пита да ли можеш, јер се то подразумева. Снажна жена све може да издржи и тачно зна шта жели од живота. Јака жена је она која те гледа очима у којима назиреш сузе од ко зна када, и ко зна због чега, али их не видиш, само наслућујеш. И не смеш да питаш због чега су потекле. Јаку жену живот научи свему, да буде одбачена, немоћна, повређена, тужна... али она зна да не вреди сажаљевати своју судбину, већ сваки пут када падне, она устане још јача и снажнија.

У спорту си од малих ногу. Да ли је рукомет био први избор?

Спорт је од малих ногу за мене био љубав. Почела сам са одбојком, али брзо схватила да ми рукомет више одговара и у њему провела скоро две деценије. Нисам мењала клуб, иако је позива било. Као прави локални патриота остала сам верна клубу који је мењао име, Текстилац, Цвета Дабић, па потом Ужице. Било је сјајних резултата, али за мене је од свега је најважније било то што сам у рукомету стекла пријатеље за цео живот. Пријатељства сам склапала не само са девојкама из своје екипе, већ и из противничких. Та пријатељства и данас трају.

Јесу ли умели да те изнервирају спортски новинари и колико се та перспектива променила касније?

Рукомет у том периоду није био толико популаран, па се није много ни писало о нама. Наравно да ме је нервирало када изађу новине и у њима поред главе текста, у извештају са наше утакмице само две реченице. Мислим у себи - нисте морали ни то написати. Али сада схватам да некада мора и тако бити.

Била су то друга времена, без зависности од друштвених мрежа и интернета

-Кад кренемо на утакмицу, орила се песма у аутобусу, а било је путовања, нека од њих - до Великог Градишта, Зајечара, Пирота су трајала по осам сати. Играло се зуце, измишљали смо такмичења, играле јамб, знале смо и коло да “оплетемо“ у аутобусу после неке важне победе. Због нас се у Врању и недељом отварала продавница Јумко. Користили смо прилику да посетимо и историјска места. Сећам се утакмице у Лаћиследу, поред Крушевца: биле су новајлије у лиги, а ми смо отишли на пут не знајући шта нас чека. Изненађењу није било краја када смо стигли. Играло се напољу, на бетону, а уз само ивицу терена - кукуруз. Од наших противнца ни трага, ни гласа 15 минута пре почетка утакмице. Тада су са свих страна буквално девојке искакале из кукуруза и долазиле на утакмицу. Ми смо гледале у чуду, док је снег почињао да веје. Док си трепуно, водиле су са неколико голова разлике. Када смо се опоравиле од шока и схватиле да је враг однео шалу, почеле смо да играмо онако како знамо.

У твојим интересовањима континуирано су се преплитали спорт и новинарство. Шта је био преломни тренутак у коме си у потпуности упловила у новинарске воде?

-У седмом разреду сам почела да тренирам рукомет, а када сам уписала другу годину средње, тадашњи спортски новинар је био чувени Стојан Ђерић. Не знам како је изабрао мене, али је почео да ме зове после утакмица, да му кажем каква је утакмица била, какви су ми утисци, а он је после од тога правио извештај. Већ тада сам знала да ће спортско новинарство бити моја професија. Ни једног тренутака се нисам покајала, јер ово је најлепши посао на свету. Почела сам као и сви у Вестима и Радио Ужицу, потом Радио 31, поново Вестима, неких две године хонорарно на ТВ 5, а сада сам на ТВ Лав.

Радила си на радију, у новинама, у електронским медијама, на телевизији, на којој си и сада. Ниси се бавила само спортом, већ и другим темама, била си главни и одговорни уредник новина. Који тип медија и посла ти највише одговара?

Спорт, јер то волим и у томе дуги низ година „пливам“. Не бежим ни од других тема, а уз спорт су ми омиљене животне приче, оне у којима је главни лик обичан човек. Што се тиче медија, сигурно је најлепши био рад на радију. Никада нећу заборавити „Ноћ спорта“, ноћни програм који сам радила на тадашњем Радију 31 и који је почињао од 22 часа и неретко се завршавао када је почињао јутарњи програм. Тај осећај када си у студију, обраћаш се невидљивим људима је нешто што плени и испуњава те. Било је ситуција у којима ме људи препознају само по гласу и то је неописив осећај.

Упркос љубави према послу, уме ли задовољство за време праћења догађаја да донесе и стрес, јер се у спорту све брзо дешава?

-Спортско новинарство није ни мало лако, иако многи мисле да спортски новинар може бити свако. Спортски новинар мора бити издржљив, сналажљив и максимално посвећен професији. Ако желите да будете спортски новинар морате поседовати одређену дозу храбрости, смелости и знања. Што сте посвећенији послу, све су веће шансе да трпите и одређену дозу стреса. Навешћу само један пример: пошто сам и дописник Спортског журнала од првог дана када је 1990. године почео да излази, на свакој утакмици радим дупли извештај. Дешавало се да радим као коментатор на утакмици и упоредо пишем текст који морам одмах по завршетку да пошаљем за Журнал, како би извештај освануо у сутрашњем броју. Али и то има својих дражи, па то доживљавам као позитиван стрес.

Срушила си предрасуду да је спортско новинарство више мушка професија?

-Тих давних 90-их година када сам крочила у свет спортског новинарста, у Спортском журналу биле су само три спортске новинарке, Сања из Крушевца, Лариса из Инђије и ја. Од колега из Журнала сам доста тога научила, али и других колега овде у окружењу. Без њихове подршке и помоћи сигурно не бих могла да истрајем у овој машинерији. У нашем послу занат се учи ушима, зато сам годинама слушала и упијала знање. Сада има много више жена у свету спортског новинарства, није необично и толико страшно када жена даје оцене играчима у фудбалу (додуше многи и даље имају примедбе на оцене), али не могу да се отргенем утиску да је много више девојака које хоће да се упусте у овај наизглед „мушки посао“ али само када је телевизија у питању. Сви хоће да се сликају, то је оно што привлачи. Ипак, прави рад је на терену, на утакмицама, слање извештаја, коментарисање.... Ту још увек нема довољно жена.

Председница си Удружења спортских новинара Ужица и члан Управног одбора Спортских новинара Србије, као и Управног одбора Удружења новинара Србије. Вишеструко си награђивана за свој рад. Како доживљаваш та признања и функције које су ти колеге додељивале?

-Ух... када то тако набрајаш, све некако изгледа китњасто, али са друге стране је и чињеница да сам прва жена, и за сада једина, која је председница неког Удружења спортских новинара. Такође сам била прва жена која је ушла у Управни одбор спорстких новинара Србије, али ми је посебно драго што је од пре неколико година са мном у Управи, уз остале колеге и драга колегиница Мирка Новковић из Суботице. То говори да је нас, жена сада више у спортском новинарству. Награда и признања је било, свакако да су ми најдраже 2005. године признање Спортског савеза Ужице за најбољег спортског новинара, као и 2015. године награда „Бранка Прелевића“ УСНС за најбољу жену спортског новинара. Пријају те награде, посебно када стижу од колега чији рад пратим и јако поштујем.

Да ли још увек имаш времена да се бавиш спортом, за своју душу?

-На жалост спортски новинари имају јако мало слободног времена, знате и сами да су сва спортска дешавања викедом, тако да прође и по неколико месеци да немам ни један слободан дан. У тој фрци и јурњави просто заборавимо на себе. До пре неколико година смо ми рукометашице се окупљале, учестововале на турнирима ветерана, али сада више не. Ко зна, можда нас је и ова корона омела у свему, али свакако не треба тражити изговоре. Ако се рачуна то што ујутру урадим по неку вежбу код куће, за разбуђивање и нови дан, онда могу рећи да се и даље на неки начин бавим спортом.

Јеси ли икада осетила да мораш више да се трудиш него твоје колеге, мушкарци, да би досегла неке циљеве? Да ли је време променило твоју позицију, у том смислу?

-Како да не, чак и данас, ако си жена - мораш да се доказујеш. Мислим да су жене и даље доживљаване другачије од мушкараца. И данас имам примере како би сви да ми држе предавање шта и како треба да радим, како да оцењујем играче, колико гледалаца да напишем у извештају... Дугачак је то списак жалби. Тако се не понашају према мојим колегама, њих чак не смеју телефоном ни да позову. Трудим се да трезвено размислим о сваком потезу. Не треба никада имати приземне обрачуне са тренерима, играчима, судијама, члановима управе и осталима. Код мене влада правило: ако негде треба да ударим, онда је то недисциплина, неодговорност, некултура играча. Трудим се да не подлежем утицају, да имам јасан став зашто некога критикујем, а зашто некога или нешто хвалим. Треба се чувати тога да критикујеш само да би критиковао. Моја девиза на почетку каријере спортског новинара, а и сада је да добар новинар не мора све да зна, али мора да зна ко је тај ко зна!

Твоја ћерка Теодора, сада је већ одрасла девојка. Колико се она калила одрастајући уз мајку која је пружала пример жене која не одустаје?

-Породица је, за мене, најважнији животни ослонац! Зато је мој највећи ослонац, успех и понос у животу ћерка Теодора. Она сада има 23 године, и апсолвент је на Нанкај универзитету, као стипендиста Народне републике Кине. Гледајући мене од малих ногу је научила да тежи ка ономе што воли. Увек је знала шта хоће и трудила се да иде у том правцу смело и упорно. Живот је хтео да је мој супруг пре пет година преминуо, тако да смо нас две још више везане једна за другу. Она је моје продужење, највернији савезник и сродна душа. Она је моје све и јако сам поносна што имам ћерку на коју могу увек да се ослоним. У данашњем свету тешко је наћи баланс измећу добре пословне жене и добре мајке, зато сам јако задовољна чињеницом да сам у томе успела.

ПРОЈЕКАТ: Оснажите жене, промените свет