Златне руке Владимира Мишевића

Владимир Мишевић је власник предузетничке радње за обраду дрвета и у његовој радионици смештеној у изнајмљеном простору на Белој Земљи, на Даутовцу, већ годинама настају уникатни комади намештаја украшени дуборезом. Пре извесног времена направио је и сувенир, привезак са мотивом ужичке комлет лепиње, који је „плануо“ за неколико дана

Реткост је да се млади сасвим посвете и нађу у ретким занатима, а један од тих ретких је Ужичанин Владимир Мишевић (35), дипломирани инжењер организације. Скоро је годину дана од када је напустио стални посао у једном ужичком предузећу са позиције руководиоца набавке и од тада је обрада дрвета, столарски занат и дуборез његов једини посао у који жели да настави да улаже и да развија. Златне руке Мишевића већ су створиле бројне уникатне комаде намештаја од орахвине и храстовине, столове, столице, фетеље, кревете који су за сада завршили у домовима у Србији. Понеки дуборез краси и просторе неколико Американаца. Мишевића смо затекли да завршава постоље за икону за један српски манастир. Каже, први пут ради овако нешто. Ту су готови и бројни сувенири - ужичка комлет лепиња - којих је у први мах продао преко сто, а сада припрема нове количине. Овај сувенир, привезак, може се купити и у Инфо центру ТО Ужице. Ускоро ће имати у понуди и магнете са истим мотивом. Производњу сувенира, Владимир је случајно почео, али је то привукло велику пажњу. Истиче да Ужичани „са све четири стране света“ наручују сувенир посвећен најпознатијем специјалитету ужичке кухиње. И иначе, највећи број наруџбина за све производе, Владимир добија путем интернета, истаграма и фејсбука, али не треба занемарити ни препоруке људи који су већ били или су још увек његови купци, нарочито, из ужичког краја. Са још двојицом колега, излагао је пре неколико година и на сајму намештаја што је за њега, такође, било ново искуство. Дуборез је Владимира Мишевића привукао пре десетак година.

- Купио сам неке машинице, длета и почео да радим по мало. Касније сам у Краљеву завршио и курс дубореза и од тада сам увек уз основни посао којим сам се бавио у протеклом периоуду, обрађивао дрво – каже Мишевић. Иако му је отац врстан грађевински инжењер, сматра да је таленат и жељу да се бави дуборезом ипак наследио од свог деде, мајчиног оца Радивоја Колаковића из Витановца код Краљева који га је научио и првим потезима у овом занату.

- То је био човек који, оком што је видео руком је направио. Имам један његов дуборез из 1956. године који је ураио у војсци – прича Владимир.

Владимир Мишевић је одувек нагињао приватном послу. После завршеног Факултета организационих наука на Београдском универзитету, имао је ауто-перионицу, затим је радио молерске послове, а онда се запослио у једно ужичко предузеће. Добро и коректно је радио свој посао, али, пошто није имао могућности да напредује, решио је у децембру прошле године да ипак, коначно крене својим путем.

-Једноставно сам осетио да могу да се осамосталим. За сада сам задовољан, радим оно што заиста волим и могу да зарадим за породицу. Мислим да сам урадио праву ствар. У крајњем случају, време ће показати – каже Владимир, отац једне шестогодишње девојчице која заједно са целом породицом представља његову велику, безрезервну подршку за све што ради.

Мишевић располаже потребним машинама за обраду дрвета у складу са садашњим обимом посла као и свим потребним алатом за дуборез. Од пре два месеца је уз помоћ субвенције од Фонда за развој набавио савремену машину за обраду дрвета што ће му много олакшати и убразати рад. Више неће морати да користи услуге других столарских радионица. Каже, у догледно време планира да купи један струг и бансек. Што се тиче алата, купује га десет година па и сада докупи нешто ново, али поједина длета је морао да наручи да их мајстор направи. Код Министарства привреде, Мишевић је конкурисао за сертификат „Отворене шаке“ захваљујући којем ће плаћати мањи порез, али ће имати и предност приликом учешћа на државним тендерима.

Осим што ради дуборез по наруџбини купаца, Владимир сам осмишљава нове комаде намештаја које нуди тржишту. Тренутно завршава нацрте једне фотеље, планира да уради мању серију и већ је обезбедио ораховину за двадесетак примерака.

-Жеља ми је да ова радња траје и опстане и да у догледно верема запослим још некога, да формирам и обрадни центар, како би се озбиљније бавио овим послом. Простор у којем радим сам изнајмио, зато размишљам да када се стекну услови купим плац, направим кућу и радионицу – каже Мишевић.

-Постоље за икону, сваки елемент, радио сам око двадесетак дана по осам сати дневно. Дуборези су од ораховине, а конструкције од храстовине. Храст купујем у Гучи, а орах у околним селима – наводи Владимир.

- Мени овај посао даје мир. Овде је најважније стрпљење и познавање основа рада. Битно је да се буде пажљив у самом процесу, јер су веома честе повреде – прича Мишевић.

-У Ужицу има уметника који се баве дуборезом, али дуборезом као уметничким занатом ретки су мајстори, скоро сам једини. Међутим, добрих столарских радионица баш има – наводи Владимир Мишевић.

-Наш крај је врло погодан за дрвопрерађивачку индустрију, има доста пилана, стругара. У округу су и добре фирме у овој области и са појединим веома успешно сарађујем, доста су ми помагали. У Србији је проблем што се доста извози дрво као сиривина. Продамо га Италијанима, они га обраде и врате нам га кроз готов производ који знатно више кошта од сировине. Идеја ми је да у Мачкату направим салон у којем би биле изложени предмети који се праве само у Мачкату. Међутим, за то ми је потребно време – каже Мишевић.