Изложба „Добростиви и часни путеви Господњи-Златиборци по добру упамћени“, аутора Снежане Ђенић и Радомира Верговића отворена је у галерији Културног центра Златибор. То је историјско-уметничка изложба чији је циљ заштита и презентација богате културно-историјске баштине златиборске регије, кроз културу сећања на знамените историјске личности.
- Ово је један својеврстан поменик који садржи дванаест личности, из различитих епоха, који су одабрани по својим заслугама и историјској улози коју су имали. И сви они, свако на свој начин, обликовали данашњи Златибор, рекла је за „Вести“ Снежана Ђенић, аутор изложбе и директор Библиотеке „Лјубиша Р. Ђенић“ из Чајетине.
Свака од ових биографија је уствари и историја у малом времена и простора који су појединцу дати, јер не постоји епоха у историји која нема свој израз, своју драматику, своју врсту великих људи, предодређених да поднесу терет највећих искушења и страдања, остављајући трајни траг, како у свести својих савременика, тако и у историјском памћењу, рекла је ауторка.
Овај омаж знаменитим људима прате и ликовна дела, њихови портрети, урађени по поруџбини. То су дела Радомира Верговића, обележена особеном поетиком и препознатљивим знаком овог нашег познатог сликара. Била ми је изузетна част и једнако задовољство да сарађујем са једним тако великим уметником, као што је Раде Верговић. Ово је добар начин да се негује култура сећања, што за крајњи циљ има развијање свести о локалном и националном идентитету, јер се презентација нашег културног блага спроводи на нивоу организованог пројекта, без чега се тешко може замислити функционисање институција које имају тако одговорне задатке остваривања континуитета између прошлости, садашњости и будућности-истакла је Ђенић.
За ову изложбу проф. др Радош Лјушић, историчар је навео да за разлику од ранијег Поменика Милана Ђ. Милићевића, као и неких каснијих, посвећених искључиво мушкарцима, овај је посвећен и женама и у томе је једна од драгоцености ове изложбе. Ваља одмах истаћи да нека казивања о женама су драматичнија, књижевнија и историчнија него исте или сличне приче о мушкарцима, њиховим мужевима или рођацима или завичајцима. Изложба је посвећена дванесторици знаменитих златиборских личности Јовану Мићићу, Софији Мићић, Мијаилу Јевремовићу, Крсти Смиљанићу, Катарини Никић Смиљанић, Круни Никић Смиљанић, Димитрију Туцовићу, Радосаву Симићу, Секули Кнежевићу Ћалдовићу, Миладину Пећинару, Милици Марковић Станојевић и Лјубиши Ђенићу Пују. Реч је о личностима различитих профила и то сељак, свештеник, трговац, кафеџија, официр, инжењер јавни и културни радник; сељанка, попадија, просветна радница... И, ваља указати на чињеницу да су у овај избор ушли представници знаменитих породица златиборског вилајета – Мићић, Никић, Смиљанић, Ђенић... Не може се рећи да се о овим личностима није писало и да су њихове биографије непознате, макар за мушки златиборски род, али се то не може рећи и за женски, а њих је четири, и оне испуњавају четвртину изложбе. Жене овог краја, од обичних до једне високообразоване, као и збирка илустрованог материјала, новина су за овакав поменик локалних личности, те су стога вредни сваке пажње и поштовања. Ове две целине дају изложби свежину и занимљивост која окупира пажњу при читању и нуди нека сазнања, мање позната или непозната, из свакодневице златиборских падина и забити, али и варошица Чајетине и Ужица. Села, знана и незнана нашем свету, али сва обасјана планинском лепотом, из којих су поникли добростиви и часни Златиборци, кратким и надахнутим описом, дају рукопису посебну драж. Кад је реч о илустрованом материјалу могло би се рећи да је брижљиво одабран. Илустрације су разноврсне: пејзажи, споменици, породичне и појединачне слике, документи, разне врсте фотографија, ликовна дела од Радомира Верговића… Рецензенту је тешко да се определи шта је вредније: рукописи о Златиборкама или пробрани ликовни материјал или начин излагања Снежане Ђенић. Чистота језика и стила, лепршавост у излагању, као и одбир из докумената, чине ову изложбу пријемчивом, читљивом, привлачнијом, нагласио је Лјушић.
Отварајући изложбу Катарина Доганџић-Мићуновић, историчар уметности истакла је да “Доброчастиви путеви повели су ауторе ове изложбе, у њиховој намери да надвладају лакоћу заборава - чини се, тако својствену нашем простору”. Настојање историчарке Снежане Ђенић да бројним изложбама о знаменитим Златиборцима подсети на дуг који имамо према прецима прате слике Радомира Верговића, академског сликара, почевши од оних које још од претходне деценије оплемењују простор Библиотеке „Лјубиша Р. Ђенић“ у Чајетини. На овој изложби, уз Верговићева најновија уља на платну, оне чине круг од дванаест портрета. Ликове четири жене и осам мушкараца, рођених и стасалих на подручју Златибора, Верговић је сликао на основу сачуваних фотографија, изузевши сердара Јована Мићића, чији је лик градио на основу записа и свог познавања овдашњих физиономија и карактера. А није тешко препознати Златиборце - људе стаменог држања и отвореног погледа. Нежност очију Милице Марковић, сјај разума у погледу инжењера Пећинара, огањ под веђама сердара Мићића или смирена одлучност генерала Крсте Смиљанића одају постојаност њихових уверења. Снажном бојом сликар је оживео те часне људе, чија су дела уздизала етички кодекс становника простране планине. Фигуре ових Златибораца су постављене у традиционални оквир портрета са атрибутима звања или друштвеног статуса - књиге испред Љубише Ђенића, евхаристијски симболи уз проту Симића, сердарева сабља и кубура, Ћалдов пут пробијен кроз стење Старог влаха, колевка крај протинице Кате Смиљанић, мајке петнаесторо деце, или цвеће у крилу професорке Милице, као симбол грацилности и женске честитости. Уз неколико изузетака, планови слика се преплићу у иреалном простору, те су се, уз портретисане личности и њихова знамења у првом плану, у дубини слика нашле сцене и предели, често са златиборским брвнарама, што овом сликарству даје изразиту наративну и симболичку црту. Чврсто конструисани облици, често уз разиграну текстуру - на преломима свилене тканине или у племенитости старе хартије - граде равнотежу са разиграним или ужареним небом и измаглицом удаљених висова. Испуњеност живота, какву ствара само несебичност, одражавају и Верговићеве боје, у широком регистру овог снажног колористе. Свечани тон чивитли чоје и белина платнених кошуља ту су уз зелену и златну боју пашњака, топлину тамних брвнара и пламтеће небо. Црвена, плава, бела и смеђа доминирају сликама овог циклуса, а прве три боје на портрету Кате Смиљанић носе снажну симболичку поруку, као боје националне заставе. Различитих нарави и судбина, ови јунаци уједињени су врлином даривања - даривања свог знања и умења, своје љубави и пажње, даривања кроз битке, дизањем задужбина. Благост даривања Софије Мићић је међу најупечатљивијим портретима циклуса, насликане чврсто, попут скулптуре, са јабукама и крушкама у крилу, нежног погледа у осунчаном дану ране јесени, споменик је врлини и, са другим овде представљеним сликама, део пута части којим се одужујемо прецима - закључила је Доганџић Мићуновић.
Učitavanje komentara...