Живот је највећа инспирација

Живот је највећа инспирација, да се не лажемо. Инспирација није нешто што идете па тражите, већ човек мора бити спреман и онда ви просто препознате одређену ситуацију, зауставите се и помислите како ту има елемената за нешто више, за нешто трајније – каже за „Вести“ Урош Ђурић, познати београдски уметник

У галерији „Рефлектор“ у згради бивше касарне у Крчагову у суботу, 19. јуна, отворена је изложба београдског уметника Уроша Ђурића, „Стање ствари“ која је његова прва самостална изложба у Ужицу где је излагао у још неколико наврата на колективним изложбама. Овог пута, Ђурић је изложио слике, цртеже, графике, видео радове, фотографије. Према његовим речима, то је широк опус његовог „деловања у свим тим областима за које сам се школовао. Школован сам човек и бар што се тиче тог стручног дела то су, заиста, одлике моје праксе“. Изложба траје до 15. јула и може се посетити на заказивање дан раније на имејл адресу galleryreflektor@gmail.com у периоду од 15 до 20 часова сваким радним даном.

-Одлучили смо да овог пута то буде један доста срећно уклопљен низ радова, уствари, сегменти из различитих циклуса у последњих 20 година. Најстарији рад је из 2001., а најмлађи смо урадили овде у самом Ужицу, јуче. Иначе, волим и то је традиционални део мог опуса, где год да излажем, увек урадим и неку продукцију у локалу. Мислим да је то веома важно, та укљученост средине, партиципативност у зрео уметнички опус. Знате, нисам ја никакав колониста који је дошао овде да засени, већ сам неко ко је захвалан што може да представи своје радове и желим на неки начин да узвратим тиме што ћу укључити локалну заједницу у оно што радим. Ту се онда, заправо ствара широка мрежа заједничких интересовања и напора да се, уствари, живот у овом друштву подигне на један ниво за који верујем да ми сви заслужујемо као што други мисле да залужују да се овде раде велики послови, као што опет, други мисле да је у реду да њихово просташтво постане јавно. Тако и ја сматрам да култура треба да има велико запажено место у историји нашег постојања на просторима које смо заузели давних дана.

Изложба у „Рефлектору“ је јединствена, не личи ни на једну до сада?

-Не, не, апсолутно не. Са Сашом (Александар Димитријевић прим. аут.) је увек другачије зато што он ради на једном стандарду који је светски. Да није тако, не би добио знамениту награду „Јелена Шантић“ која се додељује за изузетне иницијативе која је до те мере високо профилисана да је добију заиста само најизузетније иницијативе у пољу културе у Србији. Галерија „Рефлектор“ је показала да може да се носи не само у локалним оквирима већ их је надмашила, чак и у неким европским и светским оквирима има један стандард који може да испуни и то је веома важно.

С обзиром да се бавите бројним врстама уметности, шта је суштина, заједничка нит свих тих Ваших уметничких исказа?

-Мислим да је то једна потрага за сопством, увек. Знате, човек цео живот покушава да сазна ко је. Ми имамо неку представу о себи, други, опет имају неку представу о нама. Истина је негде ту између. Скоро сам размишљао, да ми, бар који имамо децу, иако живећи једни са другима, мало знамо једни о другима. Заправо, тешко да ћемо икада сазнати какав је унутрашњи свет нашег детета као и то да ће дете тешко сазнати какав је унутрашњи свет и наша драма док живе са нама. Имамо само неке спољне карактеристике и одлике онога што уступамо једни другима у том неком заједничком животу. А уметност је покушај да се човек истовремено и открије и разоткрије. Оно што је узбудљиво, то је да се велика већина људи, управо кроз уметност, на неки начин и препусти, зато што препознаје управо оне унутрашње немире или стања која тешко може да испољи тако јавно и онда уметност делује просто ослобађајуће када видите да се други исто тако препуштају различитим мислима или дилемама, преиспитивањима којима је, у већини, сваки живот састављен. То је велика тајна.

У којој врсти уметности се осећате најбоље, најудобније, најслободније, која Вас највише подстиче да се разоткријете, да се предате потпуно?

-Ради се о томе, да обично бирам технику или технологију у односу на идеју. Некој идеји више одговара сликарство, некој фотографија или концепт, перформанс. За мене је права ствар када подстакнут одређеном идејом пронађем прави оквир за одређени исказ и онда сам најсрећнији. Која ће то бити техника, сасвим је свеједно. Важно је да тај исказ добије свој јасан, профилисан, уобличен оквир у коме та представа не делује извештачено, научено или наметнуто, него, управо као неки природан ток од идеје до реализације.

Где налазите инспирацију?

-Свуда. У животу. Живот је највећа инспирација, да се не лажемо. Инспирација није нешто што идете па тражите, већ човек мора бити спреман и онда ви просто препознате одређену ситуацију, зауставите се и помислите како ту има елемената за нешто више, за нешто трајније. Уметност је, уствари покушај да се одређени тренуци у неку руку ухвате у времену.

Шта је Ваша жеља да остварите у наредном периоду, чему тежите?

-Да дођем до огромне количине новца, искрено речено, тако да ме то не оптерети превише и да све те паре спуцам на млатарање по свету, бесциљно. (смех) Ето, то. То ми је највећи сан.

Бог воли снове српских уметника

Урош Ђурић је пре две деценије започео Популистички пројекат – Бог воли снове српских уметника фотографишући се са фудбалерима фудбалског клуба који постоји у граду у којем излаже своје радове, а у дресу тог тима само што број на њему говори колико он у том моменту има година. На дресу „Слободе“ који носи име Уроша Ђурића је број 56 и он је, као и фотографија, један од радова на изложби у „Рефлектору“ на којој су и фотографије Ђурића са фудбалерима чачанског и бањалучког „Борца“.

-То је један рад који сам започео још крајем деведесетих година, а први пут сам се са фудбалским клубом фотографисао пре тачно 20 година са „Штурмом“ из Граца, 2001. године. Овај пут сам дошао само са локалним клубовима, са два „Борца“ из Бањалуке и из Чачка, а и „Слобода“ се савршено уклапала у то. Волим када дођем негде где имам изложбу да обавезно урадим један рад из локала, а да има универзални карактер. Фудбал је та делатност која је истовремено и локална и глобална и дан данас једна велика еманципаторска делатност која укључује управо локалну заједницу у глобалне токове. За мене је била велика част што је „Слобода“ прихватила да урадимо рад заједно за ову изложбу.

Брижит Хук у својој критици пише да када Урош Ђурић слика он то ради са охрабрујућом свешћу концептуалног уметника.

„Ђурић меша стилове и концепте и негује ироничан жанр истинског интелектуалца чији успех потиче из његове - понекад трауматичне повезаности са мањинама с једне стране и његовој припадности елити са друге стране. Када Урош Ђурић уђе у такси у Београду, поздрављају га као поп звезду. Између осталог, пензионисани панкер ужива у гламурозном имиџу чија фасцинација превазилази уметничку сцену српског главног града.“

У 1994. глумац, издавач андерграунд стрипова, графички дизајнер, Ђ у клубу познатом као Рупа, уредник важних радио емисија на Б92, објавио је Манифест аутономизма заједно са Стеваном Маркушем и тиме утврдио "лични принцип" као главну мотивацију за стварање уметности на ободу друштва у којем су банкари, политичари, криминалци и ратни злочинци сматрани херојима. "Најважнији критеријум за улазак у њихов клуб" присећа се Ђурић, "био је да им се придружиш у њиховој игри".

Урош Ђурић је рођен 1964. у Београду. Студирао Историју уметности на Филозофском факултету и Сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Дипломирао 1992. и магистрирао 1998. на сликарском одсеку ФЛУ. Током каријере излагао на преко 250 изложби у водећим домаћим и светским изложбеним просторима. Радови му се налазе у многим значајним колекцијама попут бечких музеја Албертина и Лудвиг, колекције Маисон Роуге, ЕВН, Теленор, Зептер, као и Музеја града и Музеја савремене уметности у Београду.