У анкети питали смо грађане сећају ли се шта су радили и где су били 24.марта 1999. године када је почела НАТО агресија на нашу земљу? Шта памте 25 година после, и да ли се сада плаше рата? Један од саговорника је рекао "мислим да би то радо поновили"
- Када се помене 24.март 1999.године и бомбарсовање наше земље сва се најежим, јер се и сада свега сећам до детаља. Радила сам у полицији, деца су ми била сама кући, мајка сама у Београду, супруг је радио у Русији... Непроспаване ноћи, двосменски рад, кад зачујем сирене размишљам само шта ли ће да се деси. Сећам се врло добро кад су Забучје гађали, пошла сам у другу смену са Теразија, када је грунуло, потрчала сам назад кући, да видим да се није шта десило. Дође ми и сад да плачем због тога шта сам преживела. Моја ћерка је тада имала осам година и није показивала да се плаши, а када је све завршено и прошао неки период, кад год чује авион гледа ме како ћу да реагујем.
Тог првог дана, то никад нећу заборавити гледала сам Есмералду на телевизији и само је моја заова пошто јој је кућа до моје улетела и питала шта радим? Син јој је јавио из Москви да че почети бомбардовање. Са децом смо отишле у село према Гостиници код неких рођака. Ту смо били пет дана и ја сам морала да се вратим због посла. Била сам препуштена сама себи. Сада 25 година после не волим ни а од агресије, понекад кад чујем авионе претрнем, јер све мислим да ће се нешто десити. Јако ме брине ова цела ситуација и само молим Бога да рата не буде.
- Сећам се кад је горела Чигота, горео Торник, када је торањ пао на Авали, када су на Стражевици падале бомбе разорне јачине и сећам се уплашеног народа. За мене је бомбардовање било велико изненађење у лошем смислу, а дуго је трајало.
Тог 24.марта када је кренуло НАТО бомбардовање био сам на путу од Београда ка Златибору. Са Бановог брда сам гледао Батајница како гори, Панчево и велики потреси у Липовачким шумама.
После 25 година очекујемо неко опет невреме, ако се то тако може назвати, јер у свету се не смирује, а великим силама то недостаје. А нама само страх од тога.
- Тог 24.марта био сам на служби, а радио сам у Генералштабу Војске Југославије. Свега се добро сећам и нећу то да заборавим. Да они који су нам то урадили тада, исти однос према нама имају и сада. Илузија код неких људи је да нам Запад, да условно кажем, пријатељски настројен, мислим да греше. Не причам ово из никаквог идеолошког разлога јер што се тиче неких материјалних ствари том Западу могу да аплаудирам, али неке ствари које су урадили мислим да се не бих сложио са њима ни дан-данас. Причају једно, а раде друго.А да ли ће поново исто урадити, мислим да би то радо поновили.
И пре бомбардовања сам учествовао у рату тако да за мене лично није било никакво изненађење. Они који су разбили тадашњу Југославију, за којом ја уопште не жалим. Само ми је жао што 1918.године није створена српска држава, а последица свега тога је што смо те године српску државу и народ „утопили“. Морали смо да ратујемо 1941.године, па 1991.,па морали смо 1999. године.
Сада 25 година после потпуно је идентична ствар, јер они који су заговарали да ми као народ нестанемо, то раде и данас. Мислим да се ништа није променило.
- Сећам се тог 24.марта као јуче када су то вече почели да се чују авиони. Мој син тада је имао четири године, нисам се плашила. Само је било глупо. И после 25 година на исти начин размишљам о људској глупости и коме то уопште треба. Чему уопште измишљени ратови, зашто? Ја немам проблема са мржњом и не разум те ствари. Аполитична сам и не разум зашто треба зло људима? Додала бих да нисам из Ужица већ из Инђије и овде сам код моје пријатељице.
Učitavanje komentara...