„Жива историја“ села

Писање монографије, донело је богату ризницу имена Шљивоваца поменутих у овој књизи – од предака, којих је у пописној листи из 1863. године било тачно 744 у 99 домаћинстава, преко оних који живе у родном селу или широм нашег краја, државе Србије, до оних настањених у Њујорку, Мелбурну, Њу Мексику, Амстердаму, Бечу... У монографији се нашло укупно више од 1.200 имена и око 170 биографија факултетски образованих Шљивоваца

Из штампе је изашла монографија Шљивовице, „Хроника села, људи и времена“, аутора Светислава Тијанића и Љиљане (Тијанић) Костић. Општина Чајетина и Народна библиотека „Љубиша Ђенић“подржали су овај вредан издавачки подухват. То је био повод да разговарамо са једним од аутора, Светиславом Тијанићем, новинаром у пензији, који заједно са својом породицом годинама ради на афирмацији свог родног села.

Зашто је настала монографија о Шљивовици, зашто сте се упустили у овај велики и обиман истраживачки посао?

-Бројна села не само у Златиборском округу, већ и широм Србије, добила су у претходним деценијама монографије. Оне су, с једне стране, имале полазиште у иницијативи Одбора за проучавање села Српске академије наука и уметности да се приступи писању хроника о селима на један организован начин. С друге стране, биле су и израз жеље и потребе да се, у овом времену, када села старе и, самим тим, гасе, на неки начин сачувају – не од заборава, већ да се физички заштите, сачувају у животу.

Село Шљивовица добило је своју прву монографију 1987. године – реч је о књизи „Златиборско село Шљивовица“ историчара Милисава Р. Ђенића из Чајетине, у којој је сагледана историја села од настанка до послератног развоја, закључно са осмом деценијом 20. века. У овој веома вредној књизи, у коју су инкорпорирана и казивања, у то време најстаријих житеља Шљивовице, акценат је углавном на ономе што се збило до 1987. године, када је монографија и објављена. Будући да је крајем осамдесетих година започео снажан економски развој села који је свој зенит достигао у првим деценијама овог века, наметнула се потреба да Ђенићева књига добије својеврсни наставак у освртању на живот села у поменутом периоду. То је био један од разлога за отпочињање рада на монографији, док се главни разлог садржао у следећем – Шљивовица је не само моје родно село, већ и село на чијој афирмацији је моја породица годинама здушно радила, реализујући многобројне културне пројекте – ликовне колоније и изложбе слика у Тијанића воденици. Коначно, учествовао сам у осмишљавању Шљивовачког сајма домаће ракије, манифестације која још увек траје и привлачи туристе.

По чему се ова монографија разликује од досада објављених књига ове врсте?

-Највећи број монографија о селима заснивао се на мултидисциплинарном приступу, тачније био је синтеза и историјских, и географских, етнографских, социолошких и многих других аспеката. На том концепту заснована је и монографија Милисава Ђенића. Определивши се да започнем рад на монографији о родном селу, циљ ми није био да напишем историографску или геоморфолошку студију, не само стога што нисам историчар или географ, већ стога што је у поменутој Ђенићевој књизи Шљивовица добила такву студију. Оно што до сада није написано о овом селу јесте хроника живљења, хроника о обичним људима и херојима сеоске свакодневице. А тај сегмент живота села упознао сам и боравком у селу и кроз свој новинарски рад. Отуда је и методологија у овој монографији другачија. Трагао сам за необичним причама и, у форми новинске репортаже, бележио историју свакодневних дешавања и „обичних“ људи. Избегавао сам, притом, строгу научну апаратуру. Подразумева се да сам у раду користио референтну историографску и етнографску литературу. Значајан извор представљали су ми новински чланци које сам објавио у „Политици експрес“, „Вестима“ и „Дану“. Посебан извор чинили су рукописи, записи и белешке драгих земљака, оних који су се у овом селу родили, у њему живе или често бораве, рукописи који су, неретко, настали управо за потребе ове монографије, што само потврђује да је иницијална замисао – написати „живу историју“ села – била оправдана и сврсисходна.

Коме је намењена монографија?

-Монографија је првенствено намењена свима онима којима је Шљивовица у срцу – онима који у овом селу живе, који вуку корене из њега, а које је живот одвео на разне стране света, али и онима који су открили лепоте овог села и у њему се трајно настанили. А многи од њих су поменути у књизи – било као сеоске легенде, људи од угледа, занатлије, уметници, досељеници у село или као појединци у којима се очитава будућност овога села. Ту пре свега мислим на обједињене биографије око 200 младих који су потекли са шљивовачког изворишта и који су широм света завршили високе школе у периоду од 1990. до 2020. године. Они су се одазвали позиву да се нађу у овој књизи. Дакле, монографија је намењена и њима, јер без обзира на ком меридијану живе, свест о властитом пореклу дубоко је укорењена у њима. Село је њима потребно да би сачували свест о томе ко су, као што је Михајло Пупин написао у својој аутобиографији „Са пашњака до научењака“: „Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја српска православна црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот“. Селу су, с друге стране, они потребни да би могло да настави да живи, да опстане. Они су, дакле, залог за будућност.

Како сте конципирали монографију?

-Првобитна идеја била је да монографија покрије период последње две деценије 20. и прве две деценије 21. века и да, истовремено, у оквиру ње буде објављено и фототипско издање Ђенићеве монографије, како би слика Шљивовице била потпуна. То је и учињено, али су се током рада наметнула и друга решења. Чињеница да су бројне шљивовачке фамилије израдиле своја породична стабла предодредила је да монографија зађе у нешто даљу прошлост – у период насељавања села у 19. веку. С тим у вези нужно сам се служио књигом „Златибор – насеља и порекло становништва“ Љубомира Ж. Мићића. Упоређујући податке до којих су дошли аутори поменутих породичних стабала, не само да сам на терену налазио потврду за Мићићеве наводе, већ сам неретко био принуђен да његове одређене ставове коригујем, будући да су их нова сазнања демантовала. Целокупна грађа распоређена је у три поглавља. У првом поглављу – „Хроника села, кроз записе и сећања“ – приложени су родослови шљивовачких породица, који су сагледани у етнолошком контексту, кроз бележење бројних појединости из живота становника села у периоду између два светска рата, као и у послератним годинама. У другом поглављу – „Хроника људи, кроз записе, сећања и сведочења“ – осветљени су портрети многих виђенијих Шљивоваца. Оно обилује топлим и тешким животним причама, свакако оним које сви становници Шљивовице памте и препознају. Треће поглавље насловљено је „Хроника будућих времена, кроз веру, надања и потомке“ и оно је, чини ми се, потврда потребе писања овакве књиге. Реч је о биографијама шљивовачких академаца, сегменту књиге на који сам веома поносан.

Колико монографија садржи текстова, фотографија, докумената?

-Писање монографије, започето с циљем да се сачувају од заборава историја, предање и оригинални сеоски типови, очекивано, донело је богату ризницу имена Шљивоваца поменутих у овој књизи – од предака, којих је у пописној листи из 1863. године било тачно 744 у 99 домаћинстава, преко оних који живе у родном селу или широм нашег краја, државе Србије, до оних настањених у Њујорку, Мелбурну, Њу Мексику, Амстердаму, Бечу и др. Да експлицирам, у монографији се нашло укупно више од 1.200 имена. Приче о људима и догађајима прати велики број фотографија и докумената различите старости, који су делом преузети из личне архиве, а делом из архива мештана Шљивовице и њихових потомака. Такође, један, немали део чине и копије новинских репортажа о становницима села и разним догађајима, које су имале за циљ да се што потпуније сагледају време и људи.

Колико сте радили монографију, шта је било најкомликованије током рада?

-Реализацију идеје о писању монографије о селу започео сам 2–3 године пре епидемије вируса корона. Рад на овој књизи требао је да буде моја лабудова песма, а одвијао се у ваљда најлуђем времену у протеклих шест-седам деценија, уз ковид-19. Било је потребно да обилазим терен, фотографишем, сусрећем се са људима, бележим и све је требало ускладити са епидемилошким мерама и опасностима које овај вирус собом носи. У таквим условима десило се да и грешке буду саставни део рада, потом и немогућност да се стигне, не само физички, већ ни путем електронских медија, до многих људи. Због тога је седамдесетак биографија факултетски образованих Шљивоваца остало ван књиге. А управо то прибављање биографија академаца видео сам као најзначајнији посао, ево и због чега: Шљивовица је по попису из 1868. године имала 168 кућа и 1.252 становника, али свега њих 11 који „знаду писати“. За век и по наше село је прешло „победнички пут“ од тих 11 писмених до ове цифре стручњака најразличитијих профила. На пример, прва са тог величанственог списка је Марија Шћекић (по мајци Шукиловић). Завршила је Правни факултет у Београду са највишим просеком, мастер студије на Кембриџу, а потом се запослила у Лондину у престижној америчкој адвокатској канцеларији. У 2021. години се нашла међу пет најбољих европских, а одмах затим и пет светских адвоката у арбитражним споровима. Имао сам ту срећу, па и задовољство, да се у писање укључи, као коаутор, моја старија кћерка Љиљана Костић, универзитетски професор. Њено ангажовање посебно је значајно у слагању тог огромног материјала у лепу и читљиву књигу, али и у пословима лектора и коректора. Веома важан траг на књизи оставила је и млађа кћерка Јелена Тијанић Савић, академски сликар, са својим ликовним решењима, сликама и илустрацијама. Породица се, дакле, укључила у овај посао, рачунајући и супругу Мару, која је, заједно са докторком Данијелом Селаковић, успешно бринула о мом нарушеном здрављу. Одређена задужења имао је и мој унук Јован Костић.

-Изненадила ме, и то веома пријатно, спремност људи на сарадњу, чак и када су у питању били потомци Шљивоваца који су се пре више деценија одселили у иностранство. Колико је само радости, носталгије, туге и љубави било у њиховом ангажовању – да пронађу старе фотографије, дођу до потребних имејлова или бројева телефона, приложе записе или документа и слично – и све то у овим тешким и суровим временима. Посебно су ме засенили љубав и огромно поштовање према прецима, које је исказано у бројним породичним стаблима које су израдиле шљивовачке фамилије, чиме су само потврдиле да народ који не зна где су му корени нема будућност. Такође, навођење имена свих оних личности које су оставиле великог трага у пословима којим су се бавили – без обзира да ли је реч о високим војним старешинама, универзитетским професорима, лекарима пореклом из Шљивовице или отреситим и мудрим сеоским визионарима – учинило ме веома поносним. Ово село, колико год било врлетно, било је и, надам се, остало је плодно за мудре и виспрене људе.

Шта је Шљивовица данас?

-Данас је Шљивовица лепо, сређено село у коме су готово сви макадамски сеоски путеви замењени асфалтним и које је високопозиционирано на туристичкој мапи Србије – то потврђују и смештајни капацитети и веома посећен Шљивовачки сајам домаће ракије. Реконструисана основна школа једна је од ретких „живих“ школа у селима нашег округа, а од пре неколико година у селу постоји и вртић. Иако се улаже у инфраструктуру, па је тако обновљен индустријски погон у Бранешком пољу, село је остало без здравствене амбуланте, а ни Месна канцеларија нема сталног службеника. У Шљивовици ради и пошта, на Колонији, а број прехрамбених продавница значајно је мањи него ранијих година. Железничка станица на прузи Београд–Бар носи назив Бранешци, и на њој стају и брзи возови. Локални аутобуски саобраћај кроз Шљивовицу је врло редак, што је и један од највећих проблема за становнике села који немају другог начина да отпутују до Ужица или до Чајетине, послом или код доктора. Већи проблем су, међутим, демографски подаци. Према речима Рака Станића, дугогодишњег шефа Месне канцеларије, године 1971. село је имало 295 домаћинстава и 2.140 становника. Средином 2019. у њему је било више од 400 домаћинстава, али свега 1.400 становника и чак око 50 неожењених мушкараца, који су у добу највеће животне снаге – од 20. до 50. година, од којих се, по његовој процени, „већина неће никада оженити“. У Шљивовици умире знатно више особа него што их се рађа.

Остаје питање да ли ће Шљивовица избећи судбину многих српских села и да ли ће глобализам, непрестана борба за обезбеђење егзистенције на овом нестабилном балканском тлу, политичке кризе, а пре свега – већ традиционално неразумевање улоге села, њеног ставовништа и привреде угасити ватру и на преосталим огњиштима која се грчевито боре да не згасне. Надамо се да ће Шљивовица избећи такву судбину, да ће је, пре свега, љубав и поштовање очувати. Љубав према родној груди, поштовање према својим прецима, јер: Ако се никад не осврнете на своје претке, никада се нећете радовати ни својим потомцима.