- На једној радионици чула сам жену која је на питање: „Зашто сте Ви овде?“, рекла: „Да помогнем себи и другима“. Та реченица је постала и мој мото – каже Радмила Гујаничић коју је борба за права жена у потпуности испунила и водила је неизвесним путем који је био и леп и тежак
Такав ентузијазам, пожртвованост и истрајност ретко ко поседује као Ужичанка Радмила Гујаничић по чему је препознатљива не само у Ужицу, већ и знатно шире. Цео свој живот посветила је борби за побољшање положаја жена. Још 1998. године основала је прву феминистичку групу у западној Србији, Женски центар Ужице, у коме је до 14. марта ове године била председница Управног одбора и увек се бавила развијањем програма, родним студијама, економским оснаживањем жена уопште и посебно жена са села као и борбом против дискриминације по основу пола и рода. Ауторка је и реализаторка великог броја обука за економско оснаживање жена. Радила је на оснивању женских група у западној Србији и оснивању задруга. Иницирала је и помогла покретање бројних пројеката, један од њих је „Прикупљање и рециклажа текстила према одрживим социјалним услугама“ 2010. године. Он је препознат од стране Националне службе за запошљавање и других институција као важан за запошљавање жена из рањивих група. На његовим темељима настао је „Ретеx“, иновативни центар за прикупљање и рециклажу текстила који запошљава жене из рањивих група. Дугогодишња је чланица Виктимолошког друштва Србије.
Радмила Гујаничић је 2015. године у оквиру Женског центра Ужице покренула нову услугу СОС телефона, која је у јуну 2018. лиценцирана. Од 2015, поред активног рада на економском оснаживању жена, бави се и заговарачким процесима за регионализацију СОС телефона и изградњу сигурне куће на подручју Златиборског округа. Активна је у Мрежи „Жене против насиља“, у оквиру које је 2022. године радила на „Мапирању капацитета и услуга Мреже жене против насиља“. Синергија рада на економском оснаживању и помоћи и подршци женама жртвама насиља један је од најбољих начина да им се помогне да изађу из насиља. Упоредо, Радмила је похађала низ обука за пружање подршке женама жртвама насиља и стекла одговарајуће сертификате.
Радмила Гујаничић живи на Белој Земљи и не може бити заборављено њено ангажовање у тој месној заједници и њен изузетан допринос у акцији довођења воде у ово приградско насеље Ужица. Од 2002, као председница Одбора Бела Земља, у програму од стране ЦРДА у Ужицу, била је ангажована пет година и заступала је 15 сеоских месних заједница са подручја Ужица и Чајетине. Мали је простор да бисмо само набројали све акције у којима је учествовала, покретала и спроводила Радмила Гујаничић, али значајно место у томе заузимају, свакако и хуманитарне акције ради пружања помоћи људима у невољи које само потврђују колико је широко срце ове Ужичанке.
После завршетка Ужичке гимназије, на Правном факултету у Сарајеву стичете звање правника ВИ степена и неколико година у породичном предузећу бавите се, не само правним, већ и економским и комерцијалним пословима. Међутим, 1998. године са још 14 жена оснивате прву феминистичку групу у западној Србији, Женски центар Ужице која ће врло брзо изградити своју позицију у јавности коју унапређујете до данашњег дана. Који је био преломни моменат да кренете овим, веома трновитим путем, шта Вас је подстакло на то?
- „Случајан“ сусрет са школском другарицом Славицом Симић и разговор са њом о потенцјалном оснивању удружења жена довео ме је на радионицу „Женско људско право на одмор“ коју су водиле Соња Дрљевић и Весна Николић Ристановић из Београда, која је била судбински сусрет са нечим и неким за чим сам цео живот жудела. Одмах сам знала да сам нашла некога са ким се суштински разумем и у потпуности сам се предала раду на том пољу који се у најширем смислу може назвати борба за права жена. Иначе, то је био по много чему тежак период у мом животу па ме је та нова страст у потпности испунила и дала ми исходиште које ме је усисавало као пијавица и водило неизвесним путем који је био и леп и тежак. На једној радионици чула сам жену која је на питање: „Зашто сте ви овде?“, рекла: „Да помогнем себи и другима“. Та реченица је постала и мој мото.
Шта Вас је одржало у овим активностима све протекле године? Да ли сте долазили у ситуацију да од свега одустанете, када сте се поколебали први пут и зашто? Када „потонете и паднете“ шта Вас је подизало?
- Све ове године сам била потпуно убеђена да је моје деловање на пољу борбе за женска права исправно и да је многим женама јако потребно овакво удружење. Као што се дешава у свим облицима људског организовања, поготову у областима које обухватају идеологију, долази до разних ситуација у којима сам често остајала сама и највеће дијалоге и монологе сам водила сама са собом. Сваки пут када сам помислила: Ово је крај, десило се нешто што ме је вратило и учврстило у уверењу да морам истрајати. Било је готово сваке године бар једно искушење, Неко веће неко мање. У транзиционом периоду у коме је много жена остало без посла и породица без прихода није било увек лако наћи новац за програме који би женама омогућили такву врсту подршке која би им дала решење за њихово нескривљено остајање без посла, без прихода и оснаживање које би их охрабрило да се боре. Донатори су имали своје стратегије које нису у довољној мери излазиле у сусрет потребама жена. Оно што је женама било најпотребније тада, а то је подршка за развијање малих економских иницијатива, најмање се финансирало. То је био често извор мојих моралних дилема и борба да не одустанем. С друге стране, веома су финансирани програми за које сам сматрала да нису нашим женам важни, али тада нисмо имале утицај на политику донатора. Касније се то променило. Морам да кажем да нам је заједница дуго времена била наклоњена па смо у једном тренутку када нисмо имале новац за закуп простора, потражиле помоћ од локалне компаније МПП „Јединство“ и добиле простор на бесплатно коришћење у бившој фабрици „Цвета Дабић“. Ту смо остале пуних 11 година . У недостатку новца водила сам хуманитарне акције за помоћ женама, деци и породицама и ту се заједница одазвала што указује да уживамо поверење грађана и грађанки. Најтежи моменат током свих 25 година рада био је везан за успостављање услуге СОС телефона за жене жртве насиља. Велики број веома моћних актера организовано је радио на томе да Женски центар Ужице одустане од пружања те услуге и нису бирали средства. Али успеле смо.
- Ја сам дуго година са Соњом Дрљевић била једна од кординаторки пројекта „Женски покрет женска мрежа“ који је имао за циљ да организовано шири активизам међу женама и да им помаже да се организују. После десет година процениле смо да су женске организације у градским срединама довољно оснажене и да је потребно да крену у оснаживање и организовање жена у сеоским срединама. Није био лак процес, требало је доста теренског рада да би се успоставило елементарно разумевање и поверење. После 15 година можемо бити поносне, јер сада постоје многобројна удружења на подручју целе Србије, а ми као Женски центар Ужице имамо сјајну сарадњу са 12 сеоских удружења Златиборског, Моравичког и Рашког округа чије смо организовање иницирале и помагале. Јако је важно да сеоске жене буду оснажене да говоре у своје име. Оне имају важну улогу у развоју заједнице и свакодневно се носе са многобројним препрекама, а пре свега, мислим да не добијају поштовање и да не уживају иста права као жене у градским срединама. Зато је потребно да се организују и да се боре за своја права.
Женски центар препознатљив је и по „Ретеx“-у којем сте посветили доста пажње. Који су планови његовог даљег рада?
- „Ретеx“ је веома важан програм за заједницу и желимо да га одржимо без обзира на све тешкоће које прате његов развој. Када погледате циљеве одрживог развоја и Агенде 2030 видите да је „Ретеx“ био и остао визионарски пројекат. Нажалост, многе околности су допринеле да се још увек не развије „Рециклажни центар за производњу текстилног влакна из отпадног текстила“. Инвестиција није била превелика, али нажалост, доношење Закона о социјалном предузетништву предуго је трајало, потенцијални инвеститори гледају само висину профита, не занимају их социјални бенефити и заштита природе, а представници локалних самуправа немају још увек развијене механизме за партнерства са удружењима грађана. Ипак, ми идемо ка свом циљу и само је питање времена када ћемо га остварити. Сада имамо заокружен модел пријема половне гардеробе и рада хуманитарног сервиса као и рада радионице за апциклажу (предмети који су израђени у комбинацији нових и старих материјала). У овом моменту већину новца за зараде морамо да остваримо кроз донације, а један део остварујемо од продаје производа и пружања услуга шивења. Посебно бих истакла да је захваљујући овом програму један број жена са инвалидитетом и другим облицима социјалне искључености остварио право на пензију. То би сви требало да имају у виду када се обраћамо и комапнијама и заједници за помоћ.
- СОС телефон за жене са искуством насиља има велику улогу у борби за права жена. Жене имају сигурно место да кажу најосетљивије ствари, јер СОС телефон ради на феминистичким принципима који су засновани на анонимности, поверљивости, веровању да жена није крива и веровању исказу жене, као и веровању да су жене експерткиње за свој живот, зато нема саветовања. Број позива и број жена које су нам се обратиле за подршку сведочи о важности ове услуге и потреби њеног постојања.
Добитник сте и значајних награда за свој рад и ангажовање. Да ли сте их очекивали и која Вам је најдража?
- Искрено, док сам радила никада нисам мислила о наградама јер сам осећала испуњеност у стварању. Награде су заиста важне, јер вам дају потврду да заједница или неки људи цене ваш рад, али за мене су највећа награда људи који су уз моју и подршку мојих колегиница и програма које смо развиле, успели да крену неким бољим путем или у потпуности разреше своје проблеме. Таквих прича је заиста пуно. Ова реченица је злато на мојим грудима: „Драга Радо, после ваших радионица толико се осећам оснажена да речи о којима нисам смела ни да мислим, сада изговарам пуним плућима: ја нећу, ја хоћу, ја желим.“ (пољопривредница 60 година)
Који су Ваши даљи планови?
- Ускоро ћу отићи у пензију, али намеравам да останем активна у некој мери. Своју улогу видим у повезивању жена, прављењу контаката и пружању подршке сваке врсте у домену свог исксутва, а оно није мало. Посебно ћу се посветити изградњи Фондације „Соња Дрљевић“ на којој радим још од 2018. Та Фондација почива на феминистичким принципима рада, а свој програм заснива на теоријској обуци усмереној ка женама у унутрашњости, ван великих центара и акадамске заједнице. У прошлој години 14 жена је похађало обуку и са успехом положило тест знања. Један број полазница је уз менторску подршку спремио и одржао своја предавања. У следећој години планирамо да промовишемо што више њихова предавања у Србији и у региону, али и на међународној сцени. Поред тога, за Фондацију радимо и интервјуе са циљем памћења историје организовања жена и појединки које су је стварале. Планирамо и издавање књиге о Соњи Дрљевић и рад на сређивању архиве АЖИНА који је она водила.
Učitavanje komentara...