Удружење потомака старих ратника ,,Љубомир Марић“ у Косјерићу негује успомену и традиције старих радника и српских ослободилачких ратова. Осим других бројних активности у последњох 10 година Удружење је спасило од пропадања 170 споменика крајпуташа који су се налазили у црквеним портама или у селима. Неки белези извађени су из трња и корова или су поломљени били затрпани земљом. Драган Вујић, председник Удружења потомака старих ратника каже да су „на већини обновљена слова и белези постављени на пристојна места и постоља“.
Занимљиво је да се један од тих белега налази у главној Карађорђевој улици поред куће породице Перишић. На њему је име Вукашина Радовановића који у 23 години живота од последица рањавања испусти душу у Тимочкој болници. Споменик сину јединцу подигла је ожалошћена мајка Радојка. Кад је због немаштине морала да прода парче имања на коме је белег сину јединцу, прво је понудила земљу домаћину Божу Перишићу и кроз сузе му казала шта јој је на души. Купцу је оставила завет да земљу обрађује али споменик не премешта. Божо је поштовао Радојкин завет али кад му се приближио крај, завет ожалошћене мајке је пренео сину Мијалку.
И Мијалко је чувао белег све док нису наишли геометри да одреде трасу пута од града према Ваљеву и Железничкој станици. Никад нико није сазнао како је сналажљиви Мијалко одобровољио геометре и власти да заобиђу споменик па се тако крајпуташ сину Вукашину нашао на тротоару поред Мијалкове куће. Пре него што ће се и он преселити „на онај свет“ позвао је сина Миљка и оставио му исти аманет да чува Вукашинов споменик. Миљко, кога зову Микача испуњава часну обавезу и завет мајке Радојке. Испред крајпуташа постављена је клупа па се поред Вукашиновог споменика одмарају и разговарају старији суграђани. А деца која се баш ту окупљају и играју напамет знају текст са споменика и како је настао завет мајке Радојке.
Učitavanje komentara...