Записано за потомке

-Важно је знати ко су нам преци да бисмо то пренели на наше потомке. Помагали смо колико смо могли ужичкој болници, за обнову школе, изградњу пута...јер тако враћамо свом крају- рекао је Периша Даничић на представљању књиге “Даничићи из Дрежника” 

Чланови фамилије Даничић, представници Удружења “Митрополит Јосиф Цвијовић”и мештани окупили су се у Дрежнику на промоцији допуњеног издања књиге “Даничићи из Дрежника” аутора Данила Станојевића.

Периша Даничић, из Дрежника који годинама са породицом живи у Швајцарској покренуо је пре неколико година  причу о прецима и потомцима Даничића. Прво издање књиге представљено је 2016.година на првом окупљању Даничића у Дрежнику. Затим су уследила нова сазнања, посете и нови подаци који су објављени у овој књизи.

-После 130 година пронашли смо и Даничиће у Београду, Шапцу, Минхену, Аустралији што показује колико је важно знати ко си и одакле си. Зато смо наставили и да помажемо овај крај, па смо последњих година издвајали средства за обнову старе школе задужбину Игњата Даничића, за  изградњу пута коју је подржао и Град Ужице -рекао је Периша Даничић.

У разговору за “Вести” истиче да му је била  жеља још од детињства да направи родослов порекла Даничића. То је једна од већих фамилија у Дрежнику, а ова књига и помоћ коју пружају су део њиховог повратка завичају. Како каже све је то важно и за младе Даничиће који треба да знају своје порекло без обзира где живе.

-Задовољан сам кад видим шта је све урађено у школи и цркви. Моја браћа и ја са Надом Обрадовић, председницом Удружења “Митрополит Јосиф Цвијовић” наставили смо да помажемо и нову школу око увођења грејања, обнову столарије...

Периша се сећа да је у првом разреду који је похађао у старој школи “Игњат Даничић” било 52 ученика, а сада у дрежничкој школи има укупно око 30 ђака. У књизи “Даничићи из Дрежника “ записано је и како је њихов предак Игњат Даничић подигао школу и оставио је будућим покољењима.

Поред чланова садашње фамилије Даничића наведено је и ко су њихови преци и потомци, колико су помагали овај крај, како су прикупљали помоћ, али и како су наставили да помажу и даље за будуће генерације.

На промоцији у Дрежнику Периша је рекао да -прву књигу објавио је заједно са браћом и рођаком, а другу је сам финансирао како би била допуњена са новим подацима о породицама  Даничића за које су недавно сазнали. Велики допринос је и Данила Станојевића који је све то записао у књизи. Жеља нам је и да се уради спомен плоча Игњату Даничићу са именима свих донатора  у знак захвалности претку и великом задужбинару.

У књизи су објављена и документа о хуманитарној помоћи коју су почетком 90-их Даничићи  из Швајцарске слали за ужичку болницу.

Перишин рођак Милун Даничић, за “Вести” наводи да је рођен и ишао у школу у Дрежнику,  а затим је 40 година радио у Швајцарској.

-Овде смо рођени и вуче нас да помогнемо наш крај. Прво смо мој рођак Периша и ја кренули са прикупљањем хуманитарне помоћи у Лозани 90-их година прошлог века  преко Хуманитаног удружења “Златибор”. Сакупили смо за ужичку болници много новца, лекова, медицинске опреме и других средстава, а слали смо помоћ  и  за Херцеговину, Црну Гору...Док смо у тим тешким годинама прикупљали помоћ одазивали су се наши пријатељи али и други, тако да су давали колико су могли. Ми смо и после тога наставили  да помажемо село- истакао је Милун.

Наводи пример да су три пута сакупљали за пут док није урађен асвалт. Ово окупљање је прилика да се захвалимо неким људима који су били уз нас, али и што је све то записано.Пуно ми је срце и увек ћу помагати,закључио је Милун.

Из те велике фамилије наши саговорници са пуно емоција говорили су о протеклом периоду и најавили свој будући рад.

Подсетимо, да је Периша Даничић због великих заслуга за организовање и прикупљање помоћи од Општине Ужице 1993.године добио плакету највећег хуманисте. На представљању књиге у знак захвалности за све што је до сада урадио представници Удружења “Митрополит Јосиф Цвијовић” уручили су му икону.

Поновно окупљање договорено је у наредном периоду јер је покренута иницијатива да се уради спомен плоча Игњату Даничићу, задужбинару старе школе.

По подацима из књиге фамилија Даничића била је у источном делу села Дрежника до Рогу. Презиме је старо и сеже у средњи век, а порекло Даничића из Дрежника није поуздано утврђено, претпоставља се да су из Старе Херцеговине. Даничићи се деле на три сродне гране лозе Стевана, Лазара и Василија о чему сведочи у књизи и родослов ове фамилије.

Додајмо да је задужбинар школе у Дрежнику Игњат Даничић који је међу 72 највећа српска добротвора. Рођен је у Дрежнику 1855.године и као дечак отишао је у Београд, а затим у Беч где је завршио трговачко-штампарски занат. Вратио се у Београд где је 1882.године отворио радњу, развијао посао и био активан члан тадашње владајуће Напредне странке у Краљевини Србији. Стекао је велики иметак и поред трговине бавио се и издавањем књига познатих историчара и политичара.Није имао породицу и пред крај живота 1923.године сву своју имовину завештао је у добротворне сврхе. Прва ставка била је да се у његовом родном Дрежнику сагради школа, затим да се дају средства за Ужичку гимназију, пожешке основне школе, Српску академију наука, а даривао је и звоно цркви Светог Марка у Ужицу и средства другим установама. Школа у Дрежнику почела је да се гради после његове смрти 1925/26. године и од тих средстава комплетно је завршена.На прослави школе говорио је митрополит Јосиф о великом дародавцу Игњату Даничићу. На иницијативу тадашњег министра просвете Мише Трифуновића указом краља Александра Карађорђевића 1926.године формирана је задужбина Игњата Даничића.У холу Српске академије наука и уметности је међу 72 највећа српска добротвора име Игњата Даничића и са тим Дрежничани и овај крај треба да се поносе.

Сахрањен је у Београду али се ни дан данас не зна где му је гроб. Зато је и покренута иницијатива да се на његовој задужбини уради спомен плоча где би донатори и његови Дрежничани изразили му захвалност за сво добро које је подарио свом народу.