-Млади се сада у односу на старије више друже, али су и даље присутне последице ограничене слободе. Тако је и код учења јер нема размене мишљења, нових идеја, здраве комуникације уз смех и спонтаност. То се изгубило-истиче за „Вести“проф. др психолошких наука Лидија Златић са Педагошког факултета у Ужицу Универзитета у Крагујевцу наводећи искуства и потребе младих са којима ради
Генерално епидемија коронавируса је променила живот свих нас, али је можда највише утицала на живот младих јер су они по природи најактивнији и имају потребу за дружењем. Ограничењасу прво почела са полицијским часом а затим после укидања повећало се социјално понашање јер нису имали представу колико је опасан овај вирус и какве све ефекте и последице може да има. Сада поготово и када немамо забрану кретања њихов живот је и даље редукован због ресторана и кафића, али зато иако не излазе они се друже по кућама. И ту су њихови интензивни контакти, примера ради студенти заједно уче, иду једни код других на славу иако је то у неком ужем кругу, али и даље не мењају радикално своје навике осим што нема јавних места где могу да изађу. У том смислу је ово много променило њихов концепт живљења и социјалних потреба.
С обзиром да радите са младим људима шта су разлози због којих не носе или носе маске?
Различити су разлози и за једно и за друго. Имала сам и занимљиву дебату са студентима четврте године, од којих сам очекивала и највећу зрелост, јер су они сада и волонтери или на замени учитеља по школама и њихов став је веома подељен према ношењу маски. То ме изненадило јер они који раде са децом треба да буду ауторитети у односу на њих. Они сматрају да ношење маски не мења концепт овог вируса, чак заступају терорије завере које су присутне не само код њих тако да с те стране имају отпор према ношењу маске. Наводе и да је то и из физичких разлога зато што им омета причање, па иако смо их моје колеге и ја организовали наставу на физичкој дистанци, они стално имају потребу да буду једни поред других и у физичком контакту. Њихов став и даље није искључив, али уз питање да ли мора да се носи, или да ли то тако треба и колика је то превенција од овог вируса. Некако је све то другачије у малој средини и када чујете за неког познатог да је имао тај проблем. Межутим, део младих пре свега студената још увек нема јасну представу о томе, намећу своје мишљење, некада су и духовити због дезинфекције и мерења температуре на факултету, али зато има и оних који избегавају контакте. У раду са њима видим да код свих не постоји јасна свест о опасности.
Има ли код њих страха?
Код појединих има, јер они седе позади и неће да се организују са онима који седе у првим клупама. Они тако држе физичку дистанцу да би избегли додир евентуално са вирусом или да то буде што мањег интензитета.
Шта су разлози због чега се код њих јавља отпор према препорученим мерама?
Зато што период младости носи потребу за дружењем, физичким и социјалним контактом.Њихов начин физичког контакта је грљење, љубљење и то је посебно изражено код девојака, али и да тако исказују приврженост пријатељу, пажњу... док код младића је то само поздрав. Они стално имају потребу да се друже, да се нешто дешава, да буду заједно , да то буде осмишљена активност а не само шетња. То је и логично јер код њих постоји потреба, да се на пример пољубе се пре часа, за време одмора, када се растају после школе... И зато негде имају отпор према препорученим мерама. Нема сада места где могу да се сусретну на један здрав начин ни са супротним полом, па нема ни удварања што је природно њихова потреба. После полициског часа они су шетали у групама, са маском и без маске, без дистанце јер им је само било важно да буду заједно и да су напољу.
Конкретно на Педагошком факултету шта уочавате код својих студената у њиховом понашању од почетка епидемије до сада?
Што се тиче поштовања мера на факултету они се апсолутно придржавају правила од организације наставе до дезинфекције. Дакле поштују формални део при доласку на факултет, али се тачно види који осећају не само страх већ и објективно потребу за поштовање мера. Део њих нема доследан став јер иако наводе да су учинили све, оног момента када се нађе у неким просторима где постоји могућност физичког контакта они се онда спонтано укључе у други процес активности.
Ближи се Нова година, младима је потребан и провод. Како да се понашају у овим околностима са психолошког аспекта јер радите са њима?
Када причам са младима где ће за Нову годину најчешће кажу да не знају или да ће бити кући. Знам да чак ни сви старији неће бити сами кући, а камоли већина младих заједно са родитељима.Ако постоји било каква могућност одвајања од родитеља са својим друштвом они ће то урадити.Код пуно младих укључујући и своје студенте препознајем ту врсту опреза да ће избегавати масовна окупљања, јер их највероватније неће бити, али ако их и буде за спонтано неко окупљање на тај начин они неће томе присуствовати. За неке знам да ће се организовати у малим групама да оду код некога кући, на планину, у село... Из разговора са њима постоји и велико интересовање за изнајмљивање апартмана и кућа на Златибору да би се изоловали. Тај дочек је у ствари како кажу са онима са којима се свакодневно друже, што је сасвим природно. Они имају изражену потребу да буду заједно напољу или у било ком другом простору, али мислим да ће то сада бити умереније. Због различитих мишљења везаних за опасност од ширења коронавируса и како се заштити, све је постало лични избор превенције.
Са психолошке стране како се све то одражава на њих и које су последице?
И ово је једна прилика и ситуација за учење, примера ради добре стране су у очувању породичног миљеа и упућеност једних на друге. То је позитивни психолошки аспект јер међусобно бављење чланова породице једних другима показало је да до сада нису имали много прилика за то из различитих разлога. Из разговора са студентима сазнајем да код већине њих који нису из Ужицу већ овде студирају, да су на пример девојке учествовале у помагању у домаћинству, училе кување и послове од којих су биле одвојене последњих година. С друге стране негативне последице су постојање више насиља у породици, нема додатних садржаја које би делили из свакодневице и то је психички погубно за људе, као и недостатак слободе. И сада после подне ви више не можете да видите људе који иду у шетњу као раније већ излазе само ако нешто морају да обаве. Млади се сада у односу на старије више друже, али су и даље присутне последице ограничене слободе. Тако је и код учења јер нема размене мишљења, нових идеја, здраве комуникације уз смех и спонтаност. То се изгубило.
Шта производи поремећај свакодневице?
Свакодневница је сведена на кућу, посао или школу. Нисмо умели да ценимо путовања и одласке последњих година, а сада бисмо уживали у сваком моменту. Неке ствари смо подразумевали и та свакодневница је сада ускраћена добрим делом, али за радознале људе и овде има простора за истраживање и сазнавање нових ствари. Раније нисмо имали лимит, а сада је све сведено да користимо мобилни телефон, телевизор, рачунар и евентуално фрижидер у доба короне. Људи су поприлично конфузни, збуњени, неко се брани страхом и тоталним одбијањем, неко негира постојање тих ствари и наставља са опуштеним понашањем. Свакодневница је да будемо опрезни али да живимо живот колико нам околности дозвољавају.
Колико је важно да млади озбиљно схвате опасност да се и они могу разболети?
Сада је активно радно становништво највише угрожено а и студенти су део тога. Последњих недеља на факултету изводимо онлајн наставу јер сви морамо да схватимо опасности лично и због рада са децом. Јер чувајући себе, чувамо и друге и да са маском можемо да научимо и нове ствари.
Која је Ваша порука да би се сачувало ментално здравље за предстојећи период?
Сви препоручују шетње и физичку активност, тако да је у централном делу дана пожељно бити напољу. Све те активности су знак да смо нешто добро урадили за себе. Здраво и ограничено дружење, добра књига, разговор са конструктивним и позитивним људима, једанпут дневно информације од општег значаја, а све остало време посветити себи и шта можемо ново да научимо или урадимо су добри начини да сачувамо ментално здравље. Социјални контакт мора да постоји у ограниченој, опрезној мери и на здрав начин.
Učitavanje komentara...