Велики кораци младог релисте

Када дође време за трку, Марко прегледа аутомобил, тата гуме, мајка чисти стакла и ауто, свако има свој посао у боксу

За Лазара Миловановића ништа није узбудљивије од рели трке. Има 21 годину, а почео је да их вози прошле године. Од тада, сваки пут једно од прва три места било је његово. Ове године, три трке донеле су му три прва места у генералном пласману и у својој класи.

-Трке су почеле да ме интересују још од малих ногу, а све је почело од тркачких игрица. Био сам успешан на рачунару, па сам пожелео да тај успех пренесем и у реалан живот. Тада је од стране моје породице, која је прилично велика, почело убеђивање да то не радим. Иако заиста воле аутомобиле, били су забринути, прича Лазар.

Убеђивање је трајало све до прошле године, када је млади ужички реалиста почео да остварује своје снове. За то је каже захвалан породици, спонзорима, али и својој „другој породици“, рели возачима који су једни другима велика подршка.

-Сада имам пуну подршку породице, сви су увек ту за мене. Моји имају сервис аутомобила, а радник у сервису, Марко увек ме прати на тркама и веома сам му захвалан на томе. Када дође време за трку, Марко прегледа аутомобил, тата гуме, мајка чисти стакла и ауто, свако има свој посао у боксу.

У складу са оним што га привлачи био је и почетак бављења аутомобилизмом.

- Волим ризик и брзу вожњу. Нисам се бавио картингом, већ ме је одмах привукао рели, као најтежа дисциплина, мајка спорта. Не волим картинг и кружне трке, јер се све понавља, кривине су исте. Када возим путем којим се одвија и свакодневни саобраћај, свака кривина је другачија и много су већи ризици.

За ово кратко време, ризика је већ било, а неки од њих нису били безазлени.

-Прве године, после четвртог релија сам излетео у кривини, при брзини од око 170 километара на час и преврнуо се 5 до 6 пута. Брзо смо поправили аутомобил и после тачно 17 дана сам отишао на наредни рели на коме сам освојио 2. место, каже Лазар и додаје да га страх ни у критичној ситуацији није савладао.

-Није ми ни пало на памет да направим паузу или одустанем. Када се превртање догодило, било је само важно да смо сувозач и ја добро. Сва комуникација је била: „Јеси ли добро?“ „Јесам, идемо напоље.“ Такав је спорт.

Управо зато што је реч о таквом спорту, сувозач од поверења је посебно важан, објашњава Лазар.

-Прве године ми је сувозач био Дејан Пејић, све до релија у Ваљеву, где сам се преврнуо. Он је тада мало повредио кичму. Није ништа сломио, али није могао да настави сезону са мном. На једном релију је то био Милош Марјановић, а сада је већ неко време ту Дејан Голић, одличан сувозач, који ме је пратио целе сезоне. Сувозач је најважнији. Ми морамо потпуно да верујемо један другом да би све ишло како треба. Ако он погреши, дешава се катастрофа, излетање, превртање. Одлично је то што са Голићем имам сјајну комуникацију, он је још опуштенији од мене и увек знам да је кривина која долази баш она коју је најавио. Осим тога, возача уме да понесе адреналин, па још ако има доста публике са стране, желимо да све изгледа спектакуларно. Желећи да оставимо утисак на публику, умемо да погрешимо, да претерамо. Ту сувозач спушта лопту. Такође, ту је и када треба да ме охрабри, да ми каже да ја то могу, да дам гас. Голић и ја сада можемо да одемо на било који рели, уз потпуно поверење, истиче Миловановић и истиче да је за њега свака трка прави изазов.

-Свака трка ми је подједнако важна, јер много волим да се тркам. Осим тога, у Србији у који год град да одете, свака стаза је веома захтевна. Путеви су другачији, има неравнина, доста скокова, ниједан није исти. Свуда се вози под ризиком да би се достигло време. Увек се трудим да будем први, односно да дам најбоље од себе.

Како каже, управо велика жеља за победом га је на Сербиа Раллy-ју довела до тога да мора да одустане и изгуби вицешампионску титулу. Ипак, свестан је да је тек на почетку каријере и да га изазови тек очекују.

-Желим да купим ауто са четири вуче, јер је то код нас најјачи аутомобил. Када се то деси, знаћу да не може боље од тога. Заправо, може WРЦ, светски шампионат, али то је дупло скупље од наших трка, које су већ веома скупе. Искрено, не знам да ли бих успео да дођем дотле. Пошто сам тренутно најмлађи возач релија, мој план је, а покушавам да наговорим породицу да ми помогне, да се следеће године опробам у WРЦ у Хрватској. Волео бих само да одем тамо и видим како стојим међу њима. У Србији, у мојој класи ове године смо били наш четворица. То су све сјајни, искусни возачи. Ипак, желео бих да возим тамо где у старту има 70-80 посада, где се са свима трка, где су сви у игри. Брзина и ризик Лазару пријају, али само на тркачкој стази. -Не возим брзо на улици. Не осећам потребу да журим, своје знање показујем на стази. Имам брз цивилни ауто, али никада нисам осетио потребу да то покажем. Свестан сам да бих тиме угрозио и себе и друге, истиче млади ужички аутомобилиста.

ПРОЈЕКАТ „ВЕСТИ“ “ПОНОСНИ НА ЊИХ” СУФИНАНСИРА ГРАД УЖИЦЕ

СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА