- Надам се да ће и други схватити каква је привилегија и част имати новине и радио који толико постоје, који су успели да одоле ратовима, променама у друштву, а понајвише економским изазовима – каже Владимир Милановић.
Недељник „Вести“ 1.октобра обележава пуне 82 године од првог броја. Од маја ове године Ви сте директор медијске куће „Вести и радио“. Да ли је самим тим и већа одговорност с обзиром на дугогодишњу традицију?
- Када сам радио у овој медијској кући био сам поносан на традицију коју имају и новине и радио, али сам на то гледао као на нешто што се подразумева. Сада кад сам директор, схватам ту одговорност и шта богата историја и улога ова два медија имају у граду и код становништва. Надам се да ће и други схватити каква је привилегија и част имати новине и радио који толико постоје, који су успели да одоле ратовима, променама у друштву, а понајвише економским изазовима.
- Када људима из струке кажем да три новинара праве новине, не верују. Нашој редакцији недостаје још људи, осим новинара, потребни су нам маркетинг менаџери, водитељи на радију, презентери вести… Финасијска ситуација диктира број запослених, али постоји дефицит кадрова и на тржишту. Мало је младих који би се бавили овим послом. Данас бити новинар није само написати текст, већ он мора поседовати и друге способности. За нашу редакцију новинар мора да зна разлику између текста за радио, портал и новине, јер поседујемо сва три медија. Мора бити комплексан, мора и да уме да направи добру фотографију, сними квалитетан тон и да прочита вест на радију.
Како се финансирају „Вести“ и Радио Ужице? За многе је то непознаница и сматрају да медији нешто „добијају“ од државе?
- Искључиво на тржишту и ми као медији ништа ни од кога не добијамо већ се такмичимо у суровој тржишној утакмици на једном малом економском тржишту. Имамо конкуренцију и локалних и републичких медија који су велики и имају много више маркетиншких капацитета, већи домет и тираже. Пројектно суфинансирање значи да конкуришете за новац и да у јавном интересу радите медијске садржаје, било да су у питању текстови или радијске емисије. Уколико вам кажем да је то довољно новца за пола месеца у години у односу на наше трошкове плата, штампе, комуналије, струје, такси, закуп простора, мислим да сам вам довољно рекао. Дакле издржавамо се од огласа, рекламних порука на радију, претплате на лист, једноставно медијских услуга. Држава се одавно повукла из медија и у Србији постоји само један јавни сервис, а то је РТС.
- Локални медији лако могу нестати, неки већ јесу. Приватизацијом медија многи нису успели да опстану на тржишту. Такође, нове технологије доносе нова правила, а и куповна моћ становништва је све мања. Када су у питању штампани медији, интернет издања су преузела примат, јер је су много мањи трошкови. Да би неке новине изашле потребно је да буду одштампане, а верујте ти трошкови уопште нису мали и то је једна од ставки која је можда и најкључнија када је у пиатњу опстанак штампаних медија. Што се локалног радија тиче, он се некако држи, јер ниједну информацију везано за место у коме живите нећете чути на медијима са националном покривеношћу. Свакако, проблем је сума новца која се издваја за рекламирање, поједини привредници нису у стању да за то одвоје средства. Сматрам да је издвајање новца за медије управо друштвена одговорност. Знамо да не би било спорта да нема оних који за то одвајају средства. Тако је и са нама. Замислите да се погасе локални медији, сва дешавања у граду би остала незабележена, људи не би знали ни да су се догодила. Користим прилику да се захвалим свим фирмама које су дуго година уз нас и захваљујући којима, могу слободно рећи газимо у 83. годину листа и 53. годину радија.
Има ли локалним медијима помоћи? Колико је тешко обезбедити финансијска средства за њихово функционисање, али и за бољи материјални положај новинара?
- Помоћи свакако може да има, али за то морамо сви да се потрудимо. Овде свакако мислим на локалну заједницу и државу, али и на привреднике. Држава и локална заједница морају наћи начин како да издвоје више новца за локално информисање, јер без њихове помоћи и наш опстанак је доведен у питање. Новца у локалном маркетингу је све мање, а трошкови пословања су доста порасли. Ми се трудимо да кроз продају рекламног простора у новинама и на радију обезбедимо та средства, она нису довољна. Пројектно информисање ту помаже, али пуно је медија, а нема много расположивих средстава. Ја се надам у нашу традицију и континуетет, нашу професионалност. Нажалост, не могу као директор да се похвалим платама које примају запослени у овој фирми, јер нема довољно средстава за њихово повећање. Све се свело на борбу за опстанак. Плате су далеко испод просека Града Ужица и мој је циљ да у наредном периоду нађем начин да се побољша мтеријални положај запослених. Свакако, ту ми је потребна помоћ локалне заједнице и привреде.
- Већ сам то поменуо раније, будућност је неизвесна. Највећи проблем је финансијске природе, али има ту још много фактора од којих то зависи. Навике људи су се промениле. Мало је оних који се информишу тако што ће у рукама имати неко штампано издање, већина је на интернету, како листајући странице портала, тако на друштвеним мрежама. Присталица сам нових технологија и сматрам да треба ићи у корак са временом, али увек имам задршку кад прочитам информацију на друштвеним мрежама. Често се догађа да је вест неистинита, јер се објављује без икакве провере. Зато треба потражити информацију на медију коме верујете и за који знате да ће то одрадити на професионалан начин. Када је у питању недељник „Вести“ ми ћемо се трудити да што дуже излазимо као штампани медиј, али ако нас тржиште буде приморало мораћемо да се прилагођавамо. Радио смо некад слушали на средњем таласу, ново време донело нову технологију. Звук је лепши, чистији, а интернет нам је омогућио да можемо да се чујемо у било ком делу света. Тако и новине, некад су биле у црно-белом формату, данас се штампају у пуном колору и на квалитетном папиру. Ако нам је судбина да излазимо само на интернету биће тако, али свакако не планирамо да угасимо ни новине, ни радио, јер нас, ако ништа друго, обавезује традиција.
Директор сте предузећа „Вести и радио“ у чијем је саставу су осим недељника „Вести“ и Радио Ужица и портал „Инфоера“. Који су планови даљег развоја и рада ових медија?
- Добро познајем медије за које сам одговаран као директор, иако сам на овој функцији од маја ове године. Не могу да похвалим стање у ком сам затекао фирму кад сам је преузео. Знао сам и пре прихватања понуде власника да ме чека велики посао. Осим успостављања финансијске стабилности, било је потребно побољшати услове за рад. Највећи проблем била је радијска техника стара и преко 25 година. У једном моменту било је неизводљиво емитовати програм, јер је техника стала. Имао сам разумевање од власника, па смо успели да је обновимо и оспособимо за рад. Студио је у потпуности опремљен новом опремом, средили смо линковске везе за предајником и сам предајник. Нажалост и поред свега тога наша чујност је у оквиру Града Ужица, јер то су законски оквири за нашу дозволу којом располажемо. Када је наш портал „Инфоера“ у питању могу да се похвалим да смо и ту забежили помак, чека нас редизајнирање и брендирање. Оно што је најбитније успели смо да будемо у врху међу најчитанијим локалним порталима, што је резултат који су нам указали наши читаоци, а и наш труд да пласирамо праве информације. Када причамо о плановима нећу конкретизовати, али свакако да иде напред. Све зависи од много фактора. Оно што је моја жеља јесте да се изборимо са изазовима који су пред нама и да тим увећамо са младим кадровима жељним информација и изазова. Ово је леп посао, кад вас ухвати не пушта!
Први сусрет
- Још као средњошколац постао сам сарадник Радио Ужица. Сећам се првог сусрета и та магична привлачност радија као медија на мене делује и после толико година. Није ме занимао новац, био сам жељан знања. Посматрао сам шта колеге раде и упијао информације. Тада није било могуће тек тако да ти текст буде објављен у новинама или да станеш пред микрофон радија. Требало је уложити доста труда и рада.
- Свакако сваки савет је био користан и било је доста колега од којих се по нешто могло научити, али од свих издвојићу Милу Филиповић, за коју сматрам да је један од најбољих новинара који се појавио на овим просторима. Имао сам срећу да ми је у школи предавала стручне новинарске предмете, а касније била уредник на радију. Дан данас памтим многе ствари које сам од ње научио и увиђам грешке оних који се данас баве новинарством. Нажалост, она није више у новинарству, као и многи добри новинари. Мислим да је крајње време да се запитамо куда нам је отишла професија.
Učitavanje komentara...