Важно је да се не забораве

-Имајући у виду значајна животна дела Милице и Живка Топаловића посвећена отаџбини било би важно да не буду заборављени у колективном сећању – истакла је Марина Курћубић Гламочак

У оквиру програма „Ужице – престоница културе Србије 2024. године“, а из циклуса  „Из културне ризнице града“ који је посвећен знаменитим Ужичанима захваљујући којима је Ужице постало препознатљиво не само у Србији, већ и у свету, синоћ је у Народној библиотеци о др Живку Топаловићу (1886 -1972) говорила Ужичанка Марина Курћубић Гламочак, доктор социологије, виши научни сарадник на више института и истраживачких центара у Француској где деценијама живи.

Живко Топаловић је, према речима Душице Мурић, директорке ужичке Народне библиотеке, „готово заборављени ужички интелектуалац широког образовања“ и  „драматичног животног искуства“, док је Марина Курћубић Гламочак истакла да је „др Живко Топаловић ретка политичка громада коју је изнедрила Србија“. Она је подсетила на речи  Марка Милуновића које је својевремено написао, да „српска и југословенска политичка историја није ни приближно имала анекога ко би се у мудрости и интернационалним везама могао да упореди, а камоли да мери са Живком Топаловићем“. Познавао је утицајне и познате теоретичаре и политичке личности у Југославији,  Европи и свету, посебно, социјалдемократе који су обележили почетак и средину 20. века.

Живко Топаловић рођен је у Ужицу, завршио је Ужичку гимназију, дипломирао на Правном факултету у Београду 1908. године, а усавршавао се у Паризу и Берлину, где је стекао звање доктора кривичног права. У политичком деловању, Топаловић се истакао као присталица социјалдемократских идеја чији је зачетник у Србији Светозар Марковић. Био је блиски сарадник, наследник и следбеник Димитрија Туцовића. Учествовао је у оба балканска и у Првом светском рату, по повратку са фронта 1918. године, активно ради на стварању нове државе, али се посветио и организовању радничких синдиката и радничких комора у циљу побољшања положаја радничке класе. Био је учесник на оснивању Комунистичке партије Југославије и изабран је у централно партијско веће, али је из чланства иступио када се, на Вуковарском конгресу 1920. године, КПЈ приклонила Коминтерни.

Према речима Марине Гламочек, Топаловић се успротивио лењинистичкој концепцији о револуцији и изградњи социјализма сматрајући да нема социјализма без демократије.

-Приклањање ПКЈ Коминтерни довело је до дефинитивног разлаза са дотадашњим партијским и синдикалним истомишљеницима. Због тога га је КПЈ до смрти прогањала, бежао је од освете својих противника до последњег дана чувајући идеале о демократској Југославији, конфедералном Балкану и уједињеној Европи – навела је Марина Курћубић Гламочак.

Као вођа Социјалиситчке партије Југославије, био је представник слободног синдикалног покрета при Међународној федерацији у Женеви, а између 1929. и 1941. године, главни уредник „Радничких новина“. За време Другог светског рата 1943. године одлази на  Равну гору где добија највиши политички положај у покрету Драже Михајловића. Одиграо је значајну улогу на Светосавском конгресу, јануара 1944. у селу Ба, где је био један од креатора Башке резолуције. Изабран је за председника новообразоване Југословнске демократске народне заједнице и члана четничког Централног националног комитета. Одбија да уђе у привредмену Владу ДФЈ по споразуму Тито-Шубашић. По уништењу четника у Југославији, Топаловић је ухапшен и протеран у Француску. На судском процесу Дражи Михајловићу осуђен је на 20 година затвора. Никада се није вратио у Југославију. У емиграцији наставља борбу против комунистичке диктатуре и 1948. у Паризу оснива Међународни социјалистички биро. Пише критичке чланке о радничком покрету и приликама у комунистичкој Југославији, бави се економским и политичким питањима тадашње Европе, главни је уредник неколико часописа. Почетком седамдесетих долази у Беч где остаје до смрти.

Др Живко Топаловић написао је 25 књига, велики број чланака и расправа. Говорио је и писао на пет језика. Био је добротвор и задужбинар. Он и његова супруга су тестаментом кућу и имање у Ужицу оставили Ужичкој гимназији, али овај део тестамента никада није спроведен због нерешених имовинско-правних односа.

Марина Гламочак сматра да је др Живко Топаловић један од најистакнутијих српских левичара 20. века, а за многе Ужичане још увек непознат и својеврсна је жртва историје. Тек када се почело писати о заоставштини коју су Топаловићи оставили Ужичкој гимназији многи су први пут чули за њега чија се родна кућа налази у Златиборској улици бр. 4 и на којој нема обележја. Од пре неколико година једна улица у Ужицу носи његово име.

-Имајући у виду значајна животна дела Милице и Живка Топаловића посвећена отаџбини било би важно да не буду заборављени у колективном сећању – истакла је Марина Гламочак наводећи да је покушај осветљења политичке личности Живка Топаловића, истовремено и позив да се проговори и о његовој политичкој заоставштини, да се поради на његовој политичкој и судској рехабилитацији и да се посмртни остаци брачног пара Топаловић пренесу са париског гробља у земљу.