У све сам ушла као да се играм, а тако и живим. На пословним састанцима се шалим, сасвим сам опуштена и тако се и они „озбиљни људи са краватама“ врло брзо опусте и веома лако склопимо посао
Славица Кузељевић, инжењер геологије, одрастала је у породици пуној љубави и подршке, уз родитеље, брата и великог борца, своју Нану, мамину маму, која је њу и брата одгајила и која је, каже Славица, најзаслужнија за оно што је постала. После основне школе у Севојну, у које су се из Ужица преселили пре школских дана, Славица је уписала Ужичку гимназију, у којој је стекла пријатеље са којима је и данас нераздвојна. Рударско-геолошки факултет, уписала је на наговор другарице, не знајући колико ће тај избор значајно утицати на цео њен живот.
-До треће године факса, нисам се баш пронашла у свему томе. Студирала сам, али се и забављала, излазила, чак помишљала и да променим факултет. Тада је моја мама, иако јој ништа нисам причала, инсистирала да не одустајем, да издржим, јер ће ми се можда тек свидети, као да је знала шта следи. Стварно мало после тога, у трећој години, отишла сам на терен у Ћићевац, где је требало да картирамо простор и тада сам видела шта је заправо геологија. То је изгледало овако: добијеш карту и идеш по шумама и ливадама и тражиш изданке, а изданци су оно што је голо, односно терен на коме се види шта је испод. Одатле узимаш узорке и доносиш професорима, који одреде старост и остале детаље, а ми на основу тога цртамо геолошку карту. Тада сам се заљубила у геологију.
По завршетку факултета који је заволела, Славица је пред себе поставила нове изазове.
- Завршила сам факултет, удала се, родила дете. Београд ми је био мали. Хтела сам да одем у иностранство, али није ми се дало. Тражила сам посао, али пошто сам била жена са дететом, нико није хтео да ме запосли. Ишла сам од врата до врата, од фирме до фирме. У једном тренутку, размишљала сам и да почнем да радим у ужичким „Путевима“, јер нисам могла да нађем посао. Међутим, моји су били сасвим против тога. Мама ми је говорила да се не враћам, упозоравала ме на то како би моја будућност изгледала у том случају. Велико је срце требало за то... прошло је годину дана од татине смрти, а она је сада сама.
Славица каже да је све време имала јако пуно среће, али и храбрости. Та комбинација, њу је довела и до првог запослења, које је било само корак ка ономе чему је тежила.
-Колега Добрица Дамњановић који је сада у пензији, записао је моје податке и проследио их свом колеги са факултета. Тако сам, као пала са неба, почела да радим у Секретаријату за урбанизам, где сам остала десет година и стекла двоје најбољих пријатеља, са којима сам тих година делила све, а и данас смо у свакодневном контакту, иако смо отишли на разне стране, каже Славица и истиче да јој је посао који и није био по њеној вољи ипак отворио важна врата.
-Геологија је нешто што се наставља: бушиш на једном месту, опишеш средину коју си пронашао, а онда, некад касније дође неко следећи ко узима твоје податке и њима додаје своје. Подаци од пре сто година су јако важни, као и ови који настају данас. Ја сам радила на месту где се издају такви подаци и дозволе за бушење – врло досадан посао, али сам тако упознала све геологе из Београда и почела са њима да радим приватно, да им цртам, идем са њима на терен после посла. Када се променила власт и дошла садашња, укинули су цео тај сектор, а мени дали да радим посао архитекте. Нисам то хтела и почела сам да тражим посао, тако што сам позвала своје другаре са факса, присећа се Славица.
У том тренутку, за њу се отвориле две могућности, једна за запослење у Институту за путеве, а друга у Рударском институту, који јој је био ближи, па је тамо и почела да ради.
-Сада сам јако срећна због тога, јер имам баш доста посла и много учим. Паралелно са тим, донела сам још једну важну одлуку – купила сам машину за бушење! Имам рођака у Америци који је све време хтео да уложи паре у нешто, а како се бушење јако исплати, одлучила сам да позајмим од њега паре и инвестирам у машину. Знам да рукујем њом, али то раде један момак и мој рођак, а ја пројектујем, користим податке које добијам захваљујући машини.
Два посла, двоје деце и једна Славица – звучи напорно, али она ствари не види тако.
Развела сам се у јуну или јулу прошле године, што је био само административни крај једног мучног периода, машину сам купила у
августу, што су две лепе ствари, али ми је тата умро после 20-ак дана, што је био огроман шок и губитак. Прошла година била је веома бурна, али имам два сина и то ми даје снагу. Старији син има 18, а млађи 12 година. Старији је у Математичкој гимназији и може све сам, док сам млађем више потребна. Занимљиво је то што им је мој посао интересантан, воле да ми помажу, али и сваку помоћ наплате, за све имају тарифу. Када сам купила машину, били су одушевљени. Тада су ме звали и многи другари са факса: „Ти ниси нормална...“. Сви су размишљали о томе, али нико није имао храбрости да је купи. Ја сам те паре позајмила, морам да их враћам, дужна сам и себи и рођаку. Уложила сам 60, а до сада сам вратила око 30. 000 евра. Нисам погрешила, има посла у грађевини. Сада планирам да купим и додатак за машину који кошта 20.000 евра, ломим се да ли то да радим одмах или да прво вратим дугове. Вратиће се сигурно. Уопште немам осећај о којим цифрама говорим! Страшно!
Страст којом боји причу о свом послу показује да је подједнако одушевљена геологијом као некада када је тек почела да открива њене занимљиве стране.
-Послови су ми подједнако интересантни, повезани су. Рударски институт нема машину за бушење и стално их изнајмљујемо. Кад треба да се гради неки објекат, прво се одлази на терен и осмотри цео простор, проучи се где су потоци, реке, да ли негде има неко клизиште... Затим се пројектује где ће бити бушотине, па следи бушење и узимање узорака, како би се одредило да ли то тло може или не може да носи објекат, да ли ће да бубри или буде било каквих проблема. Ти подаци иду у лабораторију, а на основу лабораторијских података се пише елаборат, који се касније предаје за грађевинску дозволу, идејни пројекат и слично, објашњава Славица.
Истиче да су од самог почетка брат и она имали огрому подршку од родитеља, као и да су их потпуно равноправно подгајили.
-Увек су нас подржавали и били ту за нас и јако недостају и мени и брату, који живи у Жичи, бави се грађевином, има петоро деце, успешан је у свом послу. Родитељи су нам радници, никакви богаташи, а брат и ја смо на факултету били у исто време, ја од 1995., а он од 1996. године. Баш је било тешко, али изгурали смо. Важно нам је то што смо увек осећали да су поносни на нас, а знам да и они осећају колико их волимо и да смо им јако захвални.
Сличан се сличном радује, па је Славица само на први поглед случајно, окружена сјајним пријатељима и јаким женама.
-Ова струка је специфична, сви смо исти. У геологији су врло јаке жене. Сећам се, када смо били на терену у тој трећој години факса, мушкарци су били ти који су се жалили да им смета влага и слично, а не девојке. Све жене са којима се дружим су јаке и чудно ми је када наиђем на неку која није таква.
Како каже, у све је ушла као да се игра, а тако и живи: не схвата преозбиљно живот, нити себе.
-То је јако добро код склапања послова, а склапам стварно озбиљне послове. Рецимо, на Рударском институту сада радимо метро. На тим разговорима се шалим, сасвим сам опуштена и тако се и они „озбиљни људи са краватама“ врло брзо опусте и јако лако склопимо посао.
ПРОЈЕКАТ „Оснажимо жене, променимо свет“
Učitavanje komentara...