Права је истина увек слојевита. Једна раван те погаче, у којој је као квасац подмешено и као прилог убачено писмо које следи, говори нам о пекару Миладину Радовићу, а Миладин Радовић нам говори о нама.
Нешто од свега у Ужицу што се зна о Ужицу, јесте стога што је и ужички пекар Миладин Радовић (1852-1915) оно што је о том Ужицу знао, то и записао. Права је истина увек слојевита. Једна раван те погаче, у којој је као квасац подмешено и као прилог убачено писмо које следи, говори нам о пекару Миладину Радовићу, а Миладин Радовић нам говори о нама. Писмо је датирано на 16.12.1908. године, по старом календару и чува се у ужичком Архиву. Упућено је Благоју Благојевићу у село Табановићи, општина Пожега. Из чињенице да Миладин Радовић, Благоја Благојевића ословљава са побратиме, што је код Срба одраз љубави и поштовања, налазимо аргументе из којих црпемо уверење у веродостојност свих исказа који су изнети у писму које следи.
Како се на почетку самог писма Миладин Радовић позива на претходни разговор који је започет између њега и Благоја Благојевића, можемо претпоставити да су се они срели на ужичкој пијаци поводом неког пазарног дана, односно недавног празника. С обзиром да је време писања писма пред Нову 1909. годину, право нам даје закључити да се сам сусрет између њих одиграо за претходни црквени празник – Никољдан 1908. године.
Стеван Чађевић (1847-1928) био је један од водећих инжењера Ужица, који је у то време радио у Министарству грађевина Краљевине Србије. Он се у свом писму обраћа Радовићу и назива га пријатељем, што нас наводи на закључак о дугогодишњем познанству између њих, као и на јачину веза које су успоставили. Све то говори и о озбиљности једне теме која је предмет писања..
Верујући да документ осветљава Истину, а да Истина просветљава човека и његов живот, запажамо да Историја није устврдла категорија, догма у коју је утемељен стуб света, но занавек ново и ново преиспитивање искустава и њихова валоризација. Слободно уверење у веродостојност изнетих података је ствар читаоца. Потребно је устврдити да је Миладин Радовић свој јавни рад обавио часно, вредновање тога што је учинио ствар је времена. Јер време је једини судија, у коме је она умешена и испечена погача увек фришка, никада бајата.
Поштовани Побратиме Благоје
Оћу да ти пишем како ја замишљам о онои ствари што се онда на пијацу овде Ужицу разговарало, јер треба нешто почети од друге руке радити, а не онако како су наши стари почели, није се сва памет сабила у оне што ми зовемо да су научени.
Има напредни мисли и у они људи што су у амурлуку (пекари) као и они што држи плуг у рукама, само се те њине мисли не налазе ниђе написате па тако пропадну.
Верими да је прво од мене потекло те је Ужицу онако рано подигнута кидро електрична централа, а бог зна би ли се и до сад то урадило да то није случаи нанио.
Ја сам члан занатлиског удружења Ужицу и био сам осам година у управном одбору, па случајем пишем Г. Стевану Чађевићу у Београд и питам га са молбом да ми одговори на кои би начин могло занатлиско удружење подићи један вештачки млин. Је ли нам боље на води или парни казан. Кажем у писму да занатлиско удружење има 8 000 дин. новца и да би могло још набавити толико, па му поброим колико ужички пекари троше годинама брашна и млого штошта објасним, па га молим као научена пријатеља да ми на све то одговори.
Кад је било три недеље дана добио сам од њега писмо пуна 2 табака исписато са сваке стране, у писму каже у почетку овако:
„Драги пријатељу Миладине Нисам ти мого пре писати, ни на твоје важно питање одговорити. Мило ми је што се та мисо покренула прво у моме рођеноме месту,“ па онда ређа разне системе млинова и све иг одбацује, о казану не да ни поменути, јер каже „казани се често кваре и морали би држати по свака пробисвета да то оправља“, па додаје овако: „Било би богу плакати да красна вода Ђетиња џабе кроз Ужице пролази, кад се њени падови могу упрегнути да послужи човечанству,“ па вели, „ја вам предлажем да усвоите турбину, турбина даје 85 корисног ефеката, а то је 85%.“
(Но ја одок далеко од онога што сам почо да ти пишем, но стрпи се и то ће сад доћи, ово чиним ради предходног објашњења.). „Помоћу турбине окретаће се један француски камен, 42 цола у пречнику, таи ће камен самљети за 24 сати 5 000 кила жита, таи ће камен за годину дана, боже ме прости, самљети сво жито које роди у округу ужичком за једно љето.
Турбина вам море још млого које чега да ради, као сечење камена, дрва, па и да производи електрику.“
Кад је то писмо дошло, ја сам начинио предлог и приложио то писмо и предо Управи ужичког занатлиског удружења. Управни одбор уважио је и завео у књиге таи предлог и наредио преседнику Митру Мићевићу да нађе кога од текничара и о тои ствари да се распита, па да управу извести.
Митар је био слабуњав, но ипак је пито окр. инжињера и неке од провисора текничара. Мало доцније, Митар се разболио и умро и то је застало. Но неки из Управе причали су људима о томе, а Стево Рајевац, благајник Удружења, узо је оно писмо из акта и даво, те се читало. То је писмо дошло у млого рукуји, па наравно и код стручњака. Кад сам ја потражио то писмо, није се знало у кога је и на моје наваљивање једва сам дошо до њега после пола године, сво се подрло по превоима, види се да је млого путовало и оно се данас налази код мене, то су пуна 2 табака исписата целокупна сума за један млин износи 9 500 форинти, само машинерија. То је писмо дошло до руку и Мила Станића, деловође старе ткачке радионице. Он га је дао Малиши, са препоруком да се поради, да би се ткачка радионица претворила у електричну. Тако је и било, зовнут је збор грађана и поднешен предлог. Грађани пристали, основали Друштво и данас турбина креће 120 разбоја, осветљава варош, раде 2 гатера на стругању јапије, штирка суши, мота разбој пређу, итд, чуда чини.
Кад сам ја поменуо на једноме месту да је све то починило оно моје писмо, они слегну раменима, чини иг се срамота да кажу: па јесте. Веруи бога, да није било онога писма што сам ја писо Стеву Чађевићу и он мене, још Ужице не би добило турбине, па наравно ни силе електричне, но нека, види бог.
Ж.М.
Učitavanje komentara...