-Нико не треба да трпи телесну или психичку тегобу и када осети промену у психичком функционисању потребно је да затражи стручну помоћ. Ако сте приметили да не можете да спавате, да се ујутру будите превише уморни, нисте продуктивни на послу као пре, фокусирани сте мислима само на један одређени проблем и немате концентрацију да испуните све што сте планирали, ако сте превише нервозни, експлозивно реагујете...Све су то ситуације када не треба дуго чекати и треба се јавити за стручну помоћ, истиче за „Вести“ др Маја Лазић, начелница Службе психијатрије Опште болнице Ужице.
Упозорење групе медицинских стручњака из Уједињеног Краљевства у њиховом истакнутом медицинском часопису је да ће удар пандемије по ментално здравље бити далеко дуготрајнији од удара на наше физичко здравље. Ми те прве ефекте можемо да уочимо после годину дана од почетка епидемије у нашој земљи, али бојим се да ћемо тек касније видети дугорочније последице, наводи др Лазић.
Који проблеми су највише изражени и са чим се сусрећете у пракси? Када говоримо о утицају на ментално здравље то бих поделила у две категорије, прва је у којој се сада као психијатри суочавамо са директним последицама короне на психичко здравље пацијената који су хоспитализовани управо због ове болести. А друга категорија су они који немају корону или су је прележали, али нам се јављају за помоћ. Пацијенти која захтевају наше интервенције у оквиру консултанских прегледа показују неуропсихијатријске поремећаје који настају због хипоксије односно недостатка кисеоника у крви, због прегревања организма инфективног агенса и све су то фактори који ремете мождану баријеру. Мозак као веома осетљива структура реагује на промене у организму и тада долазимо до комплексног синдрома који је познат као делиријум и у оквиру кога се захтевају наше интервенције. Пацијенти су углавном узнемирени и имају халуцинације или неки други поремећај, а врло често по излечењу од ЦОВИД-19 уз нашу адекватну терапијску помоћ лако излазе из тог стања. Имамо и пацијенте који нам долазе у страху од саме болести или је то пролонгирани стрес у коме се налазимо већ годину дана а узрокује поремећаје спавања, апетита, нервозе, напетости...тако да и то сусрећемо у нашим амбулантним прегледима. Ми смо као и друге гране медицине подређени раду у ковиду и са ковид пацијентима, али ни наши други пацијенти нису занемарени и добијају адекватну помоћ. Ипак проток кроз наше амбуланте није као у ранијем периоду, можда јер постоји доза страха од заразе тако да неки и избегавају да дођу у болницу на преглед.
Како коментаришете понашање младих који и даље праве корона журке, не поштују мере и мисле да се њима ништа не може догодити. Колико је то опасно?
Свакако да такве журке и окупљања нису у реду у овој ситуацији. Ми ову ситуацију не можемо да поредимо, али можемо да је сматрамо ратним стањем. Подсетићу током ратова људи су по четири године живели у измењеним животним токовима и борили се да сачувају сопствени живот. Ово није ништа друго, вирус је присутан међу нама и атакује на наше здравље и на наш живот, а последице нажалост могу да буду трагичне. Не могу да схватим читајући у медијима да је на тим журкама било и малолетних лица и запитам се као психијатар шта се дешава са родитељима те омладине? Да ли су они упућени где деца проводе време ако се зна да је ограничено радно време угоститељских објеката? То је проблем чије корене треба тражити мало дубље у једној породичној средини. Недостаје нам колективна одговорност и да би на том требало порадити, али и емоција шта ће се догодити не нама него и нашим најближима. То бих назвала себичним размишљањем“ја ћу проћи лако са короном, ја сам млад и неће ми се ништа догодити“, али не постоји размишљање шта ће бити са нашим бакама и декама и укућанима, ако ми то донесемо у кућу.
Да ли смо подложнији стресу и страху од тежих последица јер не знамо колико ће дуго све ово трајати?
Када смо били на почетку ове епидемије и када смо имали полицијски час некако смо сви то озбиљније схватили и дисциплинованије се понашали. Информације које су нам пласиране биле су да ће се све то окончати до краја лета, а онда смо у лето имали други талас који је био чак и гори него онај први. На том примеру можемо да видимо колико је ток ове епидемије и пандемије непредвидив. Не може нико поуздано да каже до када ће ово трајати. На срећу имунизација је кренула и то ће доста олакшати борбу са овим невидљивим непријатељем. Тај стрес који је био акутан на самом почетку и који нас је негде гурао и тај страх који смо осећали био је позитивна реакција. Сада долази до замора и исцрпљивања наших менталних капацитета одбране од свега тога и зато бих истакла да то више није толико ни страх ни стрепња већ долазимо до импулсивне реакције коју називамо „кратак фитиљ“. Сви су под притиском и неки вентил мора да постоји да се тај притисак избаци, па је тако и у овој ситуацији. Годину дана смо под притиском и сада долазимо до тих импулсивних реакција, претеране нервозе, напетости, врло честих свађа како у породицама, тако и у колективима. То су доминантни проблеми после годину дана у односу на примарни страх и стрес који су били.
Како то да превазиђемо?
То зависи од свакога од нас. Сви се боримо на различите начине и ми психијатри сналазимо се како би на адекватан начин дали савете да превазиђемо ову ситуацију. Зато радите све оно што је дозвољено и што вам прија у том моменту и колико год можете у овим околностима нађите могућност за неку релаксацију, посветите се деци, породици која треба у овим ситуацијама да буде на окупу, да буде база у коју ћемо се увек враћати. Солидарност и упућеност једних на друге може да нам олакша ову ситуацију.
И заражени имају осећај кривице ?
Овде ћу навести лични пример с обзиром да смо летос супруг, син и ја имали коронавирус. Када радите у здравству свакодневно сте у контакту са људима којима морате да пружите адекватну помоћ, долазите са стрепњом не да ли ћете се ви заразити него да ли ћете то пренети и на остале чланове породице. Мој лични осећај кривице је постојао у том периоду и бојазан за здравље чланова моје породице који је превладао бојазан за сопствено здравље и живот. На сву срећу то се добро завршило. Али и према искуствима других када неко изгуби члана породице постоји тај осећај кривице. Зато је много боље радити на превенцији него на последицама, јер нажалост када се то догоди с обзиром на неизвесност самог тока болести, од тог осећаја кривице не можемо пуно да добијемо.
Када је тренутак да потражимо помоћ?
Нико не треба да трпи телесну или психичку тегобу и када осети промену у психичком функционисању потребно је затражити стручну помоћ. Што се пре почне уколико је потребан третман или савет могуће је све лакше и брже превазићи, али ако се дуже чека то је онда захтевнији посао. Помоћ је потребна за све што ремети свакодневни нормалан живот, на пример ако сте приметили да не можете да спавате, да се ујутру будите превише уморни, нисте продуктивни на послу као пре, фокусирани сте мислима само на један одређени проблем и немате концентрацију да испуните све што сте планирали, ако сте превише нервозни, експлозивно реагујете...Све су то ситуације када не треба дуго чекати и треба се јавити за стручну помоћ.
Колико и медији утичу на повећање тескобе и забринутости због пласирања различитих информација?
Медији су свакако пожељни и добродошли у оваквим ситуацијама, али селекција информација мора да постоји. Имам утисак да се у последње време у медијима налазе и паушална тумачења што свакако није добро. Примера ради, када вам се поквари ципела ви ћете отићи код обућара да је поправите, од пекара ћете добити адекватан одговор за пециво, па тако је и са здравством. Дошли смо до ситуације да сумњамо у нешто у шта никако не треба сумњати и то у струку која се труди да спаси што више људских живота и да очува здравље. Зато је важно пласирање информација на прави начин о здрављу, јер смо у ери модерних технологија претрпани многим информацијама. Медији су јако корисни и информације морају да буду из правих извора. Ово није ситуација за обрачунавање у мишљењима већ да сви будемо солидарни како бисмо све ово што пре превазишли.
Чести коментари су да смо уморни од свега, како то превазићи?
Тачно је уморни смо, али и када је човек најуморнији користи последње атоме своје снаге да нешто превазиђе. Ако смо у процесу имунизације, ако смо на прагу да стекнемо колективни имунитет и да онда живимо нормалније него у протеклом периоду, мислим да ће нам то дати довољно снаге да издржимо. Здравствени радници су јако уморни, доста их је имало корону, али ћемо сву своју снагу и расположиве капацитете употребити да се са овим боримо колико буде потребно.Уморни јесмо, али ћемо издржати. Ближи се 8.март-Дан жена, како га ви лично доживљавате ? Захваљујући мојој примарној породици, а и сада супругу и сину, некако свих 365 дана у години и моја мама, сестра и ја осећамо се као жене. Није нам потребан 8.март да бисмо биле изненађене пригодним поклоном, букетом цвећа...Мислим да је овај празник, мени лично као датум увек био пријатан и увек сам се радовала пажњи коју сам прво добијала од тате и покојног деде, а сада од супруга. Имам утисак да је у послење време доста материјализован, а то није поента. Ја лично имам такво искуство и желела бих да то имају и све остале жене.
Из свог професионалног искуства шта бисте поручили женама када су у питању породица и каријера?
Дошле смо у ситуацију да разбијамо клише да не могу да иду заједно успешна каријера једне жене и успешна породица. Дошли смо до неке равнотеже и заиста данас жене показују да су самосвесније и довољно јаке да могу да се остваре и као мајке, супруге и у професионалној каријери што потврђује чињеница колико жена имамо ангажованих и остварених у различитим областима. Сада неке професије више нису ни мушке јер имамо све више жена, тако да саме жене потврђују чињеницу да и породица и каријера могу да иду заједно.
Да ли су жене по вашој оцени и овај пут поднеле највећи терет, на послу, у породици, као и на првој линији у борби против коронавируса?
Ако узмемо само податак да у нашој болници ради пет инфектолога и све су жене, онда је одговор сасвим јасан.
АПЕЛ МЛАДИМА
Ми за сада знамо какве последице оставља корона када човек оболи и шта све у организму може да се догоди. Зато апелујем на младе у вези корона журки да ће можда сада проћи са лакшим тегобама, лако преболети ковид али шта ће се догодити за две -три године ми то не знамо и какве ће последице корона оставити по организам у наредним деценијама. Као што смо имали бомбардовање 1999.године и у том тренутку спашавали живу главу, бежали у подруме да нас не погоди бомба, а тек после 10-20 година ми смо имали обољевања од карцинома и дугорочније последице. Заиста бих апеловала на младе без обзира колико ће лако како они мисле да преболе корону, ипак да поведу рачуна јер ми не знамо какве ће последице бити за 5-10 година по наше здравље. Да ли ће се одразити на репродуктивне органе по питању можда стерилитета или нечег другог, то је велика непознаница и за стручњаке на глобалном нивоу и зато заиста треба повести рачуна.
Učitavanje komentara...