Породица Ужичанке Даре Рајшп (84), девојачко Станковић, и у Првом и у Другом светском рату дала је велике жртве за слободу. У Великом рату изгубила је деду и по очевој и по мајчиној линији, а њено сећање на Други светски рат представља сведочанство о фашизму у његовој најозлоглашенијој форми, када су мајкама отимана деца у име стварања „чисте аријевске расе“, те је спровођено етничко чишћење како би била остварена једна од Хитлерових наредби да словеначка Штајерска „опет постане немачка земља“. Програм „Лебенсборн“ био је масовни програм отимања деце у Пољској, Чехословачкој, Југославији и Русији, где се у логорима радило на промени идентитета деце за потребе Трећег рајха као будућих ратника, а која су потом давана немачким породицама на усвајање.
Дарин покојни супруг Александар Саша Рајшп био је једно од 57 деце из околине Словенске Горице, из места Долич, која су била заточена у дечјем логору Салденбург у Баварској од 1942. до 1945. године. Из целе Словеније током рата, након расељавања, интернирања или ликвидације родитеља, око десет хиљада словеначке деце отето је и послато у логоре Трећег рајха. Тешко је описати патње њеног свекра Романа Рајшпа, који током окупације о деци није знао ништа. Други светски рат затекао га је у Пошингеровој фабрици оружја у Ужицу где је радио на опасном радном месту. Због бриге, још 1938. године из Ужица је четворо своје деце послао на чување брату Францу у Словенију, који није имао своју породицу.
У оригиналној потврди Општинског одбора Удружења бораца НОР-а Птуј наводи се да су четворо нећака Франца Рајшпа (1901), комунисте и партизанског активисте, одведени у дечји логор Салденбург: Александар (1936), Виктор (1938), Романа (1931) и Ерна (1932). Одвођењу деце претходио је претрес куће Рајшпових у Доличу у јуну 1942. године, када су есесовци тражили оружје и нису га пронашли. То их није спречило да Франца депортују у логор Пасау, један од логора фабрике смрти Маутхаузен, где је убијен 23. јуна 1942. године, док је његова супруга Марија, тета „Мици“, убрзо након тога ухапшена и умрла у логору.
— Франц је најпре био затворен у гестаповском затвору Борл, затим је неколико недеља провео у затвору у Цељу. Муж Александар причао ми је да је тета „Мици“ одлазила у посете мужу и односила му чисту пресвлаку. Једном када се вратила, видели су да је одшила оковратник одела и извадила неки папир, након чега је само ћутала. Ми, деца, знали смо да нешто није у реду. Касније смо сазнали да је Франц у оковратник сакрио поруку да га воде у Пасау и да ће га стрељати. Гестапо је убрзо дошао и ухапсио Марију, која је у илегали шила капе и партизанске униформе, и она је касније умрла у логору — препричава Дара сећање свога мужа.
Деца Рајшпових — два дечака и две девојчице — одмах су одведена у логор Салденбург, у коме је словеначки језик био строго забрањен, па су га деца шапатом говорила само када их нико није могао чути. Таква су била правила злогласног програма „Лебенсборн“. Према сведочењу Дариног мужа Александра, који је као дете од шесте до девете године живота био затвореник, у логору је владала глад и није било хране. Деца су чекала да нацисти избаце отпатке по којима би потом пребирала тражећи било шта јестиво.
Доласком ослобођења почиње и борба за повратак деце преко Црвеног крста, која је за многе породице трајала годинама. Роман Рајшп се у то време службено налазио у Београду, где је сазнао за транспорт ратне сирочади у Русију. Управница дома пратила је транспорт, а Роман ју је нашао на железничкој станици и на списку пронашао име свог сина Александра. Успео је да га врати, док су остала деца била у Словенији. Дара Рајшп препричава њихов први сусрет, иако је Саша имао само две године када је последњи пут видео оца.
— Ти ниси мој отац — рекао ми је Саша на почетку разговора. Додао је: „Мој отац је био господин.” Остао сам шокиран! Вадим из џепа слике које сам стално носио, да би ме деца препознала када их нађем. Показујем му слике и питам: „Како нисам твој отац? Видиш ли на слици брата Виктора?” Каже: „Видим.” „Видиш ли сестре Роману и Ерну?” Каже: „Видим.” „Онда знаш да сам ја твој отац, ево моје слике са њима” — описао је Роман Рајшп први сусрет са сином. Саша га је помешао са стрицем Францом, који је увек носио одело, док је Роман због сиромаштва након рата био одевен у радничку блузу. После Београда, Саша је враћен у Ужице, где је кренуо у први разред 1949. године.
Роман Рајшп је чудом преживео експлозију у трезорима за време Ужичке републике 22. новембра 1941. године. Неколико тренутака пре експлозије кренуо је кући на ручак. Многи људи су тада спавали у трезорима и нису одлазили кућама како би производња оружја за партизане била што већа.
— Нису нам дали да одмах уђемо у трезоре, али када сам видео ужас, онесвестио сам се, а лекари су ме пробудили — преноси Дара сведочење свог свекра о експлозији у којој је погинуло 120 цивила и радника.
Роман Рајшп је након рата био и отац и мајка својој деци и успео је да их изведе на прави пут. Из другог брака имао је и сина Зорана. Предавао је у школи „Андија Ђуровић“ и у ученичкој радионици „Првог партизана“, где га генерације памте као врсног стручњака. Сахрањен је на Доварју. Дарин супруг Александар Саша сахрањен је у Београду, где је Дара водила своју унуку на дедин гроб и причала јој о томе какав је био антифашиста и борац за слободу. Радио је у „Прецизној механици“, која је после рата израђивала хируршке инструменте. Нажалост, у последњем рату у Хрватској био је заробљен у Сплиту, одакле је једва извукао живу главу.
Од четворо Рајшпове деце жив је још син Виктор у Београду. Романа Рајшп преминула је 1950. године од последица нељудских услова у логору и туберкулозе, у 19. години живота, и сахрањена је у Сарајеву. Ерна Рајшп дочекала је старост и сахрањена је у Београду.
Дара Рајшп овом приликом евоцирала је успомене и на свог оца Косту Станковића из Доброселице, немачког заробљеника и патриоту социјалистичких уверења, који је током рата помагао партизанском покрету ризикујући сопствени живот.
Медијски пројекат о Личности и споменици- сведоцима херојског Ужица у Другом светском рату суфинансира Град Ужице
Učitavanje komentara...