-Овај град има чиме да се поноси, а осећај те цивилизованости и поштовања наслеђа једноставно недостаје. Није будућност Ужица да буде скуп стамбено-пословних објеката, него да покаже хармоничну изградњу са околином и прошлошћу које се не треба стидети-истиче професор и архитекта Михаило Тимотијевић
Архитекта Михаило Тимотијевић, дугогодишњи професор и бивши декан Архитектонског факултета у Београду својим реализованим пројектима „Мегдана“ , Тржног центра „Париз“, стамбеним и комерцијалним објектима оставио је траг у изградњи Ужица. За „Вести“ износи своје стручне ставове о садашњим радовима који се одвијају или су планирани у наредном периоду о споменику Мићу Петровићу, пешачкој вези Царина-Крчагово, Касапчића мосту, Старом граду....
Како се преко ваших новина информишем о догађањима и плановима у граду заиста сам изненађен да се у најскорије време планира изградња споменика Мићу Петровићу на Ракијској пијаци. Имајући у виду колико је труба везана за овај крај чему је и он свакако допринео, сасвим је непримерено да се такав споменик подиже у самом градском центру, поготову у импозантним величинама готово око пет метара заједно са постаментом. Мислим да ће таква реализација изазвати оправдано негодовање грађана, јер је питање постављања споменика у граду веома одговорно и тражи суд стручне јавности, културних посленика и у крајњој линији грађана Ужица. Споменик Мићу Петровићу свакако треба реализовати али у његовом селу тако близу Ужицу. Свако може да прошета градом и да погледа у Малом парку скулптуре Димитрија Туцовића, Радована Драговића, затим испред Гимназије професору Јосифу Јехлички, или испред ГКЦ-а Петру Ћеловићу и увериће се у питање мере и грађанског укуса чему би Ужице требало да тежи. Нажалост, ово је пут на другу страну.
У Ужицу вашим пројектима неговали сте урбани дух града. О чему треба водити рачуна?
Када погледате статус подручја Мегдана до 1990.године он је представљао само топоним у Историјском архиву. А данас је обележје готово значајно као и Трг. Свим активностима за успешну реализацију Мегдана допринело је ангажовање тадашње управе града, свих других учесника па и нас архитеката. Умерена изградња на Мегдану са активним приземљима, архитектуром која је више уздржана него наглашена представља свакако вредан дизајн нечег што се данас може сматрати делом урбаног наслеђа. Шта бисте издвојили када говорите о актуелним радовима? Пријатно ме изненадило планирање пешачке везе између Царине и Крчагова, што је заиста дивна вест за грађане. У тексту се помиње извођач, а нема информације који је архитекта радио на том пројекту. Ово помињем због тога што је веома значајно и за овакве захвате ко је радио дизајн елемената ограде, бетонске површине, осветљење као и све остале детаље. Ово је важно јер се ради о пројекту који треба да задавољи не само функционалне захтеве него и питања дизајна.
Затим, сведоци смо и рушења комплекса бивше „Цвете Дабић“ које је радила фирма „Јединство“ као власник парцеле. Иако је на њеном челу истакнути ужички привредник, без осећаја за свој град дозволио је да се сруши и онај угаони најстарији део са димњаком чиме је обрисан сваки траг најстаријег индустријског комплекса у граду. Нажалост, инвеститор је добио мало а град је изгубио много.
С обзиром да сте својим радом оставили траг у овом граду, да ли вас је неко питао за стручно мишљење?
Не. Да ли бисте се одазвали позиву?
Свакако, јер сам недељно присутан у овом граду.
Годинама сте радили као професор, били сте и декан Архитектонског факултета у Београду, шта сада радите?
У овој средини тренутно радим на Златибору, завршавам један велики апартмански објекат. Поред тога радим и наставак регионалног културног центра за историјско наслеђе у Сењском руднику, то је европски пројекат, који се у континуитету ради десетак година. За којим решењима по вашој оцени постоји потреба у граду? За пешачке везе у центру града од највећег значаја је изградња пешачког моста у Улици „Петра Ћеловића“ који је иначе планиран у склопу урбанистичког пројекта Мегдана још далеке 1990. године. Поред тога, сам центар града пати од недостатка паркинг и гаражних места што посредно угрожава пешачке просторе дуж улица.
Најављена је изградња и Касапчића моста?
Ја сам 1990.године био у некој врсти комисије коју је оформила тадашња управа града истакнутих имена из области грађевинарства и културе. Тада је покренута та иницијатива за Касапчића мост и презентиран је план за одржавање акција у хали како би се дошло до средстава за његову обнову. Закључак рада те комисије која је имала задатак да истражи све стручне могућности је да тај мост са пет лукова није могуће реализовати. У међувремену од рата до данас корито реке је промењено односно сужено. Насипањем лева обала је знатно виша од десне, тако да нема никаквих услова да се мост у тој дужини, том изгледу и тим именом реализује. Мислим да то не може да се реализује и у том смислу нисам ни забринут. Питање меморије је једно битно питање за сваки град. Данас не видим зашто не постоји у близини тог моста бар једна плоча или неко друго обележје са информацијама о месту, изгледу и времену изградње. И не мислим само на Касапчића мост већ пре свега, на Мост краља Александра или Ђулића мост. Не треба заборавити да основно обележје тих мостова била је изузетна архитетоничност и конструктивност тих објеката што је доприносило њиховом изгледу и значају. Традиција је била да су на Мост краља Александра излазили матуранти, као и они који су се венчавали....и све то стоји у Архиву. Овај град има чиме да се поноси и осећај те цивилизованости и поштовања наслеђа једноставно недостаје.
Прошло је 60 година од изградње Трга партизана. Шта бисте издвојили?
Трг партизана је прихваћен од грађана и заиста је једно архитектонско дело којим се може поносити град. Та уздржаност ако погледате стамбене објекате који га формирају, затим колонаде у приземљу или структурирано поплочавање представљају трајну вредност. То је заиста један сјајан простор и сваком архитекти доживљај Трга треба да буде мера за оно што ради.
У току су радови и на Старом граду?
То је јако значајно јер трагови постоје, а археолог Поповић је урадио монографију за опсежну рекострукцију и тиме јој дао научну утемељеност.То могу само да поздравим и сваки акт у том правцу треба подржати. Опет истичем ту афирмацију нечег што је било пре нас, што треба да буде део нас и да остане онима после нас.
Али сам против изградње неког будућег висећег моста који никада ту није постојао. Уверен сам да се то неће реализовати, јер основни разлог је да људе до Старог града треба довести путевима којима се тврђави прилазило у време њеног живота. Треба напоменути да ће радови трајати годинама, можда и деценијама да би се окончала реконструкција ужичког града. У том смислу године пред нама могле би да донесу и комфоран приступ Старом граду кроз вертикални лифт који би водио од нивоа кеја до врха, не угрожавајући археологију али истивремено не мењајућу вековну слику Старог града и свих делова Ужица.
Učitavanje komentara...