Свако има своје унутрашње море

- Писање ми је све. Веома је важно за мој живот, предпостављам да и за већину писаца то важи, свакоме на свој начин. То је за мене извор радости и свега важног у мом животу - рекла је у Ужицу Даница Вукићевић

Прошлог петка, уочи 19. агуста, када је Народна библиотека Ужице обележила 167 година од оснивања ужичког Читалишта, приређено је књижевно вече Данице Вукићевић, 69. добитника НИН – ове награде за најбољи роман написан на српском језику у 2022. години, „Унутрашње море“ (Нојзац). У програму су, осим ауторке учествовале и Тамара Митровић, уредница књижевног програма у Дому културе „Студентски град“ и Душица Мурић, директорка ужичке Народне библиотеке, али је и публика активно учествовала постављајући питања.

- Писање ми је све. Веома је важно за мој живот, претпостављам да и за већину писаца то важи, свакоме на свој начин. То је за мене извор радости и свега важног у мом животу. А искорачење у роман није неко, пошто сам писала прозу, али је ово масивно. Не знам како сам дошла до тога. Немам прави одговор, али и то ми причињава задовољство, тако да је из неке радости писања настала и ова књига. То није класични роман, нема линеарну структуру, нема заплет, нема јасно дефинисане ликове. Јако је тематски разнородан, мноштво тема, мноштво гласова, мноштво ликова, чине ту целину. Везивно ткиво је заправо оно што није везивно ткиво, та нека празнина, те белине, што заправо наизглед не би требало да везује. Мало звучи парадоксално, али тако је – рекла је за „Вести“ Даница Вукићевић.

„Унутрашње море“ је свачије. Свако има своје унутрашње море, а једно од поглавља носи наслов „Ужички претоп“. - Ужички претоп је познат, па сам се ја поиграла речима. Овде није реч о веганском ужичком претпу пуном калорија, већ о претапању метала, претапању, прекрајању историје. Заправо, видела сам споменик који је био посвећен борцу из Другог светског рата, али он више не постоји. Претопљен је и сада је ту војвода – духовито је Даница Вукићевић демистификовала један делић своје књиге.

О будућности поезије каже:

- Неуништива је поезија. Не може да се живи без поезије. Чак и када је људи не конзумирају, она је присутна.

На питање шта се после НИН-ове награде променило код ње и око ње, каже, да је сада зову у многа места да гостује.

- Путујем широм Србије, ишла сам и у Црну Гору, Загреб, у Македонију. Свуда сам упознала фантастичне људе. То су за мене невероватни доживљаји. Сад сам и у Ужицу и дивно ми је. Публика свуда одлично реагује, а потпуно различито, различита је енергија, али су сви ти сусрети лепи, невероватни доживљаји. То је дивно. Нисам то очекивала. Нисам ништа очекивала, али је све то, некако, чаробно.

Даница Вукићевић каже да је „Унутрашње море“ писала преко пет година. Књига је, између осталог, борба да човек не схвата себе преозбиљно, односно, „баш би требало озбиљно да схватамо своје потенцијале који су угашени, а ми ћемо их пробудити“.

Тамара Митровић, уредница књижевног програма у Дому културе „Студентски град“ која је од априла и нова чланица жирија за доделу НИН-ове награде за најбољи роман ове године. Према њеним речима, роман „Унутрашње море“ Даница је изградила на традицији песништва, јер се писањем поезије бави 30 година.

- Када се ова књига чита мора мало да се стане, па иако ти мали пасуси делују као нешто што ће нам учинити лак пут ка смислу, није тако, напротив. Она даје изјаве са којима можемо да се сложимо или не, али било шта да урадимо, морамо да застанемо. Ко ову књигу жели брзо да прочита, изгубио је смисао. Мени су се после другог читања многе ствари слегле зато што има доста филозофског, али не у научном смислу, већ у смислу филозофије свакодневице. То је књига која прича свакодневни, мали живот. Давно смо навикли да мали живот буде тема великих романа и ово је велики роман иако је по форми другачији – навела је Тамара Митровић и наставила:

- Имамо посла са једним јако храбрим, аутентичним гласом који потпуно разбија све наше стереотипе. Свака појава се доводи у питање. Овде имамо, не само нас као читалаца и ње као ауторке, различите гласове јунака и јунакиња и они нам говоре да ништа није подразумевано, да ништа није како нам се чини, да морамо да преиспитамо сваки став и поставља веома занимљива питања, на пример, да ли може да се буде феминисткиња и верник у исто време, да ли може да се воли особа која нас не воли. То су филозофска питања.

Даница Вукићевић (1959) рођена је у Ваљеву, основну школу, ИX београдску гимназију и Филолошки факултет, одсек Општа књижевност и теорија књижевности, завршила је у Београду. Пише поезију и прозу. До сада је објавила књиге поезије: „Као хотел на ветру“, 1992; „Када сам чула гласове“, Матица, 1995; „Шаманка“, 2001; „Лук и стрела“, 2006; „Прелазак у једну другу врсту“, 2007; „Високи фабрички димњаци“, 2012; „Светлуцавост и милост“, 2013; „Док је сунца и месеца“, 2015; „Ја, Клаудија“ 2018. Објавила је књигу кратке прозе „На плажама“, 1998; прозну књигу „Живот је горила“, 2000; књигу прича „Мајка обрнутих ствари“, 2017.

Даница Вукићевић се бави и књижевном критиком и есејистиком. Песме су јој превођене на шпански, енглески, немачки, пољски, француски, грчки, македонски, холандски.. Добитница је награда ПроФемина, Биљана Јовановић, Милица Стојадиновић Српкиња... Живи и ради у Београду.