Важност ужичког трга, његова градња и занимјиве чињенице
Ужичка власт намерава да реконструише Трг партизана, који је део просторно-историјске целине под претходном заштитом. На то указује Одлука о приступању изради Плана детаљне регулације, коју је Скупштина града усвојила у фебруару 2023. године. Међутим, пре усвајања одлуке, изостале су консултације са грађанима и стручном јавношћу, што изазива сумње и оправдано питање - шта се крије иза такве намере ужичке власти.
Трг партизана је јединствена архитектонска и просторно-историјска целина од изузетног значаја за Ужице. Од 18. августа 2023. године је под претходном заштитом државе. То је место сусрета Ужичана свих генерација, организовања културних, забавних, политичких и осталих јавних дешавања.
Без обзира на то што тај централни јавни простор Ужичани радије називају Градски трг, бежећи тако од његових иделошких одредница из социјалистичког времена, он је власништво свих грађана. У складу са тим, о његовом будућем изгледу и намени, па и најављеној реконструкцији, требало је да се, на транспарентан начин, изјасне грађани Ужица, да се поштују законске процедуре и мишљења стручне јавности.
Трг уместо Житне пијаце
На месту некадашње Житне пијаце, градња Трга партизана је трајала од 1959. до 1961. године. Простор који захвата скоро 20.000 квадратних метара, са свим здањима и другим објектима, по конкурсу за његово урбанистичко-архитектонско решење, осмислио је архитекта Станко Мандић.
Невена Пантић, етнолошкиња-антрополошкиња и виша кустоскиња у Народном музеју Ужице, у тексту „Од Житне пијаце до Трга партизана“ који је написала за наше истраживање, наводи да данашњи Трг партизана „представља јединствену просторно-урбанистички дизајнирану форму сценске поставке у више нивоа“.
Трг је, са своја 19.154 квадратна метра“, додаје, „стециште окупљања свих генерација и омиљено место Ужичана, како за дневну шетњу, тако и за вечерња окупљања и дружења“.
Радови на самој изградњи Трга су, подсећа наша саговорница, започети 7. децембра 1959. године, а завршени су 5. јуна 1961. године.
Цео Трг партизана је пројектован тако да буде уоквирен зградама, библиотеком, позориштем које ће изазивати пешачко струјање, односно пренети део градског живота на овај простор“.
Била је то“, оцењује, „успешна, јединствена, готово ексцесна појава у југословенској архитектури и, сасвим сигурно, један од највећих домета српске архитектуре и урбанизма социјалистичког периода“.
Истиче да се „у некадашњој Југославији сматрало да су од свих урбаних решења градских тргова само три била целовита, ликовно свеобухватна и у свему прихваћена од стране грађана. Један од та три трга, био је управо Трг партизана у Ужицу, пројекат архитекте Станка Мандића“.
Трг су често поредили са оним у Бразилији, а још 60-их година 20. века о њему је писао престижни париски часопис „Архитектура данас“ као о сјајном примеру урбаног градитељства“.
У бечком „Рингтурму“, 2015. године“, подсећа, „приређена је изложба „Србија, град као регионални контекст за архитектуру“, на којој су приказана дела наше модерне архитектуре од 1920. године до данас“.
Централно место поставке припало је градском језгру Ужица, јединственој урбанистичкој целини Трга. Он је представљен као највећи домет српског урбанизма, након Другог светског рата. Признање из Беча је важна порука о томе да је ремек-дело Станка Мандића у свету прославило нашу архитектуру“, подсећа Невена Пантић.
У тексту наводи и то да је Трг „пројектован тако да споменичка скулптура Јосипу Брозу Титу буде постављена у горњој десној позицији, чинећи неку врсту пиједестала за Маршала“, а потом подсећа да је та „споменичка скулптура, дело вајара Франа Кршинића, висока 4,75 метара и да ју је свечано открио Александар Ранковић, 1961. године“.
Свечаности су, наводи Пантић, присуствовали патријарх Герман, Петар Стамболић, Милош Минић, Владимир Бакарић, Иван Рибар, као и амбасадори 24 државе.
Међутим, споменичка скулптура је, након 30 година, премештена на плато Народног музеја Ужице, где је остала до данас.
Трг партизана је“, додаје, „био и јесте место где су се политички лидери обраћали окупљеним Ужичанима, где се одржавају концерти, манифестације и остали јавни скупови“.
Од изградње, па све до масовнијег отварања кафића и дискотека, Трг је био место на коме су се окупљали млади и на тај начин су се одвојили од корзоа на Главној улици. Неретко, Трг је био пун младих и тачно се знало које друштво заузима одређени његов део. У том смислу, степенице су представљале места за седење, док је „главно место“ било оно поред споменика Јосипу Брозу Титу“, пише Невена Пантић.
Трг по људском мерилу
Отварање Трга у тадашњем Титовом Ужицу било је део обележавања двадесетогодишњице оружаног устанка народа тадашње Југославије против фашизма, а 4. јула 1961. године, на Дан борца који се тада обележавао, у Ужицу је боравио и Јосип Броз Тито.
У књизи „Цариградски мементо“ (2008), у издању Историјског архива Ужице, аутор Жељко Марковић, осим подсећања на важне историјске догађаје у граду, нуди хронологију изградње централног градског трга, са мноштвом података, докумената, фотографија и занимљивих инфромација.
Решење архитекте Станка Мандића је, пише у књизи, тадашњи Народни одбор општине Титово Ужице прхватио 1. новембра 1958. године. Пројективана садржина објеката, који су чинили Трг, обухватала је 330 станова, градску робну кућу, изложбену дворану, локале, градску кафану, биоскоп, филијалу Народне банке, Спомен-дом (позориште, библиотеку са просторијама друштвених организација) и зграду Команде дивизије.
Слободни простор Трга чинили су пешачки простор, травњаци и спомен-парк у вези са спомен-домом“, а „доминантни мотив Трга требало је да буде споменик Јосипу Брозу Титу, првом вођи партизанских одреда Југославије, који је постављен на истакнутом месту Трга, као стојећа фигура, рад професора Франа Кршинића из Загреба“.
На простору на коме је изграђен Трг“, пише Марковић, „порушено је 70 стамбених зграда са 121 корисником станова и 405 чланова породице, као и 51 пословна просторија“.
Марковић преноси мишљење угледног архитекте и професора Брана Миленковића о Тргу (Београд,1926 - Београд, 2020), који опажа да је „у Тргу, поетски занос, који је аутор поседовао приликом пројекције градње, верно пренесен на материју обраде у стваран живот“.
Угледни архитекта додаје да „постоји много тргова код нас и у свету, али да је ужички посебан и, за наше оквире, значајан, јер је то најцелисходније остварење поетског понирања и оног што често употребљавамо, а ипак врло мало постижемо - људског мерила“.
У истој књизи, међу многим истакнутим личностима тог времена, о ужичком тргу изјаснио се и Зулфикар Зуко Џумхур (Коњиц, 1921 - Херцег Нови, 1989), југословенски путописац, филмски и телевизијски сценариста, позоришни сценограф, ликовни критичар, костимограф, сликар и карикатуриста.
Трг је диван. Само ће се поставити проблем како и на који начин га одржати да буде увек овакав какав је сада – као излог града“, опомиње нас Зуко Џумхур.
Занимјиве чињенице
За изградњу Трга, пише Жељко Марковић, „до почетка априла 1961. године, утрошено је 20.214.929 ефектвних радних часова, од чега су омладинске радне бригаде оствариле 210.912 радних часова“.
Марковић набраја и количине главних радова на Тргу, закључно са мартом 1961. године. Откопано је 110.052 кубних метара земље, уграђено 15.202 кубика армираног и набијениг бетона, изграђена 10.262 кубна метра зидова од опеке. Поред тога, наводи, уграђено је и 968.951 килограм бетонског гвожђа, застакљено 6.248 квадратних метара стаклом разне дебљине, утрошено 4.260.680 килограма бетона, а реновирана су 364 метра улица Маршала Тита и Вита Пантовића.
Вредност свих радова, истиче у књизи „Цариграски мементо“ Жељко Марковић, „закључно са крајем марта 1961. године, за све објекте на Тргу, износи 1.817.446. 833 старих динара“.
Ти подаци, напомиње Марковић, односе се само на објекте који су грађени до априла 1961. године, али не и на објекте који су грађени касније, као што су стамбена зграда Народне банке, стамбена зграда у оквиру Малог трга и зграда поште.
У наредним текстовима анализираћемо то на који начин је локална самоуправа намерила да реконструише ужички трг, на основу којих одлука, докумената и планова, да ли је поштовала законске процедуре, зашто о тој намери нису обавештени грађани Ужица и да ли у свему томе постоје индиције о коруптивним радњама. О томе ће говорити грађани, стручњаци и представници ужичке власти.
#ГрађаниИмајуМоћ #снагаактивизма #Либерграф
Učitavanje komentara...