Српска православна црква слави дан Светог великомученика Димитрија, који је у народу познатији као Митровдан. Овај датум се у народу означава као хајдучки растанак и доба године када почиње зима. Митровдан је у српском народу једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима.
Митровдан је посвећен античком команданту Солуна из трећег века, мученом и погубљеном због ширења хришћанства. Рођен је у Солуну, за време цара Максимилијана. Игнорисао је царево наређење да прогони хришћане и јавно је проповедао хришћанство.
Када је цар чуо да је солунски заповедник хришћанин, наредио је да га баце у тамницу где је мучен и погубљен. Солунски хришћани Димитрија су тајно сахранили. На месту његовог гроба касније је подигнута црква и проглашен је заштитником града Солуна.
По предању, Димитријев гроб одисао је босиљком и смирном, те је зато назван Мироточиви.
И данас се верује у лековитост његових моштију.
Народна веровања кажу да уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде у свом дому, тај ће преко целе године ноћивати по туђим кућама. Ово се уједно сматра и најважнијим митровданским обичајем.
Обичај је код нашег народа и да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нове.
Негде се верује и да до Митровдана морају да буду завршени сви велики радови на пољу и друге ствари које се раде напољу. Верује се да после Митровдана зима може сваког часа да изненади, па се зато усталило мишљење да је лоша срећа ако се неки посао остави за после великог празника.
Овај дан је познат и према томе што су се хајдуци тада растајали да би код јатака презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану следеће године. Тако је и настала крилатица: Митровданак – хајдучки растанак и Ђурђевданак – хајдучки састанак.
Učitavanje komentara...