Србија је изнад стандарда земаља Европске уније по обрадивим површинама по глави становника, скоро пола хектара по сваком од нас. Разлози зашто су оранице и у Златиборском округу као и диљем Србије остале без орача, а пашњаци опустели налазе се у својеврсном егзодусу сеоског становништва који је два до три пута био интензивнији него у развијеним земљама Европе. Резултати демографских пројекција 2011-2041. које је објавио Републички завод за статистику не охрабрују. Указују да ће у наредних двадесет година становништво Републике Србије и даље бити изложено деловању процеса демографског старења, по свим варијантама. За двадесет година, удео лица старијих од 65 година према овим подацима повећао би се за 8 одсто, тако да би 2041. године сваки четврти становник Србије (25,2 одсто) био старији од 65 година. Истовремено, удео лица млађих од 15 година у укупном становништву би се смањио са 14,4 на 11,7 одсто, тако да би се однос старих 65 и више година према младима до 15 година удвостручио. Према истом документу Златиборски округ и то без миграција и одлазака у велике центре изгубио би око 40.000 становништва. Најтеже је и сада у брдско-планинском подручју.
Многа села и нашег краја испразнила су се, а сеоске школе затворене. Туристички радник Драган Пјевић уписао је 1958. године први разред у ОШ «Богосав Јанковић» у Кремнима која је тада имала по два одељења осмолетке, или око 500 ученика. У разредима је седело и по 35 ђака, а Кремна позната у бившој земљи као место са највише високообразованих људи у односу на број становника. Пјевић нам прича да је најбољи ученик целе школе у то време био Зоран Богдановић који је свој живот оставио на селу. Затим Боре Ђокић, Нада Селаковић, Деса Пашић, Смиљана Селаковић, Драган Пашић, Зора Ђокић, Тиосав Тарабић, архитекта Стаменић...
- Моја Рајчевина је тада имала 22 куће и у просеку од троје до осморо деце. Само је мој засеок половином педесетих имао 80 деце, а у школу из свих делова села ишло по педесет до сто ученика. Данас из Рајчевине ни један малишан не иде у школу, а некад је имала довољно деце за играње утакмица и дружење. Имали смо наставника Зорана Пашића, који је био екстра спортиста и усмеравао нас. Било је такмичења у фудбалу између школа Мокре Горе, Биоске и Кремана и ја сам у четвртом разреду играо за школу,а мој наставник Видан Ђенић писао «Партизану» да постоји талентовано дете за фудбал - сећа се Пјевић школских дана. После 2000-те године школа у Кремнима са Биоском и Мокром Гором имала је 50 ученика, а сада их је свега око тридесет. Једна породица из Дубровника вођена жељом да живи у природи настанила се пре пар година у Рајечевини и добро прихваћена од мештана унела нови, позитиван дух у село, прича саговорник «Вести».
- Мали Дубровчани, близанци су нам пре две године били једини полазници првог разреда, а у међувремену нам је ова породица на свет донела и једно Креманче – наводи Драган по струци машински инжењер који је после рада у «Првом партизану» вратио на имање и годинама уназад бави сеоским туризмом, промоцијом села и Креманског пророчанства. Прича да је кућу одржао и да у њој може да се живи, али казује да је у селу све више кућа у којима струја више никоме не треба.
- Село је смишљено запостављано, како се не би знало ко смо и одакле смо! Монархиста сам и православац и да је била друга политика село би у Србији као у Словенији остало прилично сачувано. Окосница државе су село и породица. Смишљено је рађено да се оде из села у град, а да они који су остали да живе у селу остану упропашћени од ових из града. Похрлили су сви у предузећа која су у међувремену пропала, људи изгубили посао и нашли се на улици- прича Драган и подсећа да су Кремна пре рата имала једну од пет најпосећенијих кафана у Србији што сведочи о радном и политичком животу, постојале две-три стругаре, шивара, месара...И да су Кремна остала општина 1964. године тврди седиште «Оморике» не би било у Бајиној Башти већ у Кремнима. Као једини и највећи потенцијал развоја села он види туризам са хотелом који су направили Секулићи са 150 места, хотел «Шарган»и салом за пријем око 400 гостију. До пре двадесет година у сеоском туризму у Кремнима није био издат ни један кревет, а сада се 20 кућа бави овим видом туризма. За сада то је једини пут са пољопривредом да село колико-толико преживи, сматра Пјевић који је у погледу будућности српског села упркос свему оптимиста, јер «тако је казато».
Предузетик Миланко Јовановић, власник предузећа «Диви» у Бранешком пољу родом је из Доброселице и седамдесетих је похађао основну школу у овом селу. Док је његова генерација једва чекала да зими сване, па на санке, скије и сличуге, на прагу новог века долази до наглог осипања броја ђака и у овом златиборском селу.
- С поносом могу да кажем да нас је учило у просеку 34-36 ђака у одељењу, односно да смо имали 270-280 ученика. Моја школа “Вук Караџић” у Доброселици без обзира на третман забачене школе била је изузетно организована. Била је то добра школа, са добрим наставним кадром и изузетном радном дисциплином ђака и учитеља. Како се кућа или фирма добро постави и зна ко је домаћин успех не изостаје. На челу са директором Милићем Шопаловићем, касније директором ТП“Палисад” школа је увек показивала изузетне резултате. Ауторитет који сам уочио код Милића и радну активу и ја сам примењивао градећи свој бизнис – прича Миланко Јовановић чије предузеће је наш познати извозник. Не заборавља прве учитељице Веру Николић и Зору Шопаловић, наставнике Николу и Наду Вукмановић, јер сматра да је то био врхунски кадар који недостаје и овом друштву у сваком сегменту. Ђаци су тада пешачили из Стубла и по осам-девет километара до школе у Доброселици у једном правцу, али додаје била су то незаборавна времена са екскурзијама у Буковичку Бању и Аранђеловац, Домом културе при школи, опремљеном фискултурном салом, техничком радионицом и школском кухињом у којој су тражили репете за ђаконије Сретине Срете Ковачевић, јер су од толиког трчања и јурцања увек били гладни. У центру села месна канцеларија, продавница и било увек живо, јер се нешто догађало.
- Када ми је пре пар година унук затражио да види где сам учио школу, тешко ми је пало у каквом сам је стању затекао. Из прага је нико један багрем, у учионици срушен плафон, голубови ушли кроз изваљене прозоре, дневници на поду.. Мислим да је права штета то је и даље могло да функционише, има више од десет година како је школа престала да ради, а преостали део ученика упућен је у Чајетину. Доста људи из моје школе је направило сјајне резултате у животу и никакав хендикеп није био тај што смо учили у сеоској школи. Напротив, мислим да је то била предност и да је цела та ситуација код нас као људи развијала виспреност и сналажљивост - прича Јовановић који се сећа и шта се дешавало кад се заборави лектира па наставник српског Никола каже „иди кући и донеси до краја часа“ што значи да за 40 минута отрчиш пет километара по серпентинама и козјом стазом до куће и толико назад. У том времену није се имало много пара, рад су тражили и родитељи на пољопривреди и наставници у школи, а носили „потковани“ пироћани на које се када се подеру стављала гума са ексерчићима.
- Када сам улазио у бизнис почетком деведесетих у Шљивовици сам направио фабрику и запослио добар део људи из села. Мислим да је то био добар потез и добар део људи је задржан на селу, жене се и удају, имају своје породице и расте и број деце. Производња једино задржава људе на селу. Потребна је добра инфраструктура, добра струја, прилазни пут – сматра познати предузетник који каже да није добра претерана заштићеност деце којој смо сви склони и залаже за форсирање њихових способности, захтевање рада и дисциплине.
Математика је Дејану Нијемчевићу, директору ужичког «Стана» који је одрастао у селу Рутоши у општини Нова Варош била омиљени предмет. Пре четрдесет година кренуо је у први разред у ОШ “Гојко Друловић” у Радоињи. Сећа се четири километара дугог пута до школе и учитељице Бисерке Радовић која је ђаке дочекивала и испраћала. Школа у Радоињи имала је издвојена одељења у Рутоши, Негбини, Кокином Броду и Драглици.
-Матична школа је 1980. године имала око 300 ученика, по два разреда од петог до осмог и по једно одељење од првог до четвртог. Школа и даље ради, али у њу иде мање од тридесет ђака. Према мојим сазнањима у првом и другом разреду тренутно нема ни једног ученика што показује и општу слику Србије и српских села – прича Дејан који данас до свог имања које не запоставља често пролази поред школе у којој је стицао прва знања. Каже да је она и за данашње услове једна модерна школа, а направљена је 1955. године. Памти сређене кабинете за биологију, физику, хемију у којима су ђаци радили огледе и на такмичењима освајали бројне награде, модерну фискултурну салу и терене, школу која је тада као и сада једна од најмодернијих у Златиборском округу и која може да се пореди са градским. - Међутим, дефинитивно проблем је све мање и мање деце -, прича Дејан који се сећа радних акција пошумљавања захваљујући којима се сада зелене многа брда и у његовом крају и од којих су као ђаци обезбеђивали средства за екскурзију. Каже да нису имали све услове као деца у граду, али да је таква ситуација правила од њих борце који су још као деца маштали о успеху.
- Мислим да данас села имају бољу и сређенију инфраструктуру него раније. Али, можда је закаснела и требало да стигне пре тридесет година. Она не значи ништа, ако народ нема од чега да живи и да ради. Доста значе субвенције у пољопривреди, види се да златиборски крај има све више сточног фонда, гаје се уматичена грла. Многи увиђају предности и шансу сеоског туризма и проширују капацитете – наводи Нијемчевић. Додаје чињеницу да како имамо исељавање становништва из села, тако имамо и исељавање становништва из града, али да је проблем највидљивији у селима која се све више гасе. Некада су и у њима били разни погони, рецимо фабрика у Кокином Броду, аутобуси редовно саобраћали, јер је било становника.
- Када је дошла инфлација и санкције људи су дефинитивно напуштали села и одлазили за послом у град. Велики број становника из мог краја иселио се према Београду. Цео свет је данас у покрету, Балкан посебно, из Румуније се иселилио најмање 3 милиона становника... Ако ме питате шта миграције може зауставити одговор је само велика и јака привреда – закључује Нијемчевић. Потребу да задржи становнике села, поготово младе у нашем крају највише је препознала општина Чајетина о чему сведоче и вртићи у селима. Наши саговорници с поносом истичу да су деца са села и своју безграничну љубав према крају из кога потичу показали су у бројним приликама и када је радост и када је жалост. И њихова велика жеља је што више дечјих осмеха у сеоским школама, баш какве је 2008. године добио пливач Милорад Чавић у Мокрој Гори.
ПРОЈЕКАТ "ВЕСТИ" "СЕЛА БЕЗ ДЕЧИЈЕГ СМЕХА" СУФИНАНСИРА МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
СТАВОВИ ИЗНЕТИ У ПОДРЖАНОМ МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НУЖНО НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ ОРГАНА КОЈИ ЈЕ ДОДЕЛИО СРЕДСТВА.
Učitavanje komentara...