– Функционалност је оно што дефинише добар дизајн. Дизајн је такође и средство комуникације — носи са собом поруку, идеју, па чак и читаву филозофију. Можда сам ту пронашао и додирну тачку са Јунговим учењима. Архетипови се манифестују кроз симболе, а симболи су у основи графичког дизајна. Најбољи пример су логотипи. С друге стране, дизајн је повезан и са трендовима и актуелном естетиком. Примера ради, оно што се сматра добрим сајтом у Америци или Европи, било би потпуно неприхватљиво у Јапану. Било која врста уметничког израза, па и дизајн као индустрија, само су последица стања друштва. У било ком друштву тешко је изразити индивидуалност, ако се она коси са вредностима већине – каже за „Вести“ Урош Савић, мултидисциплинарни дизајнер, илустратор и приповедач, Ужичанин који скоро деценију живи у Швајцарској, где ради у тамошњем телекомуникационом гиганту Сwиссцому.
Који је то тренутак када сте осетили да ће графички дизајн бити ваш животни позив, какве вас успомене везују за продавницу играчака Магаза?
Графички дизајн је била више рационална одлука него „позив“. Жеља ми је била да се бавим илустрацијом или стрипом, али с обзиром на то да је у Србији тржиште нудило врло скромне могућности, решио сам да студирам дизајн као сродну грану. Тако сам остао довољно близу области која ме заправо занимала, уз идеју да се преоријентишем ка стрипу и илустрацији када се коцкице сложе. Убрзо се и десило да због тог наглашеног илустративног стила добијем пројекте у области дизајна који су се преплитали са илустрацијом. Магаза је ту одличан пример. Мој први клијент била је „Народна књига“, а Магаза други. Радили смо амбалаже за играчке и направили смо друштвену игру „Чувари мудрости“, која је добила признање за најбољу играчку у Србији у години у којој је објављена. Пуно смо ствари урадили заједно, а ја сам стицао искуство које ми је тада недостајало.
Колико је тешко радити и бавити се фрееланце дизајном?
Уме да буде врло стресно. Мислим да су златне године дизајна и адвертајзинга прошле док сам још био дете. Више се не бавим графичким дизајном (или врло ретко) и мислим да је то најтежи посао који сам радио. Плаћање иде од пројекта до пројекта, који обично кратко трају и имају врло лимитиране буџете. Искуство помаже, али старт је увек празан папир. Има доста притиска, али с друге стране, у тренутку када се рад заврши и публикује, осећај је сјајан. Мислим да графички дизајн као самостална грана полако изумире. Дизајнер данас мора да поседује шири спектар вештина и интересовања. Изузетно ценим све оне ентузијасте који су и даље у индустрији.
Шта је претходило вашем одласку за Швајцарску и раду за швајцарски телекомуникациони гигант Сwиссцом?
Ух, шта није... Око две године рада за ФК „Црвена Звезда“, година дана у Народном позоришту у Ужицу, а потом фрееланце рад са још пар колега програмера. Спонтано и из нужде почео сам да учим wеб дизајн, а потом и дизајн апликација. Одатле се све дешавало врло брзо. Добио сам клијенте из Канаде, Америке, Норвешке, Немачке, Уједињених Арапских Емирата. Потом прве уговоре за ремоте рад са Данском, потом и Америком. И оно најважније — портфолио који ме је одвео у Швајцарску. У једном тренутку имао сам разговор за посао у Гооглеу у Цириху. Од мог првог wеб сајт пројекта до тог разговора мислим да није прошло више од 4–5 година.
У водећу швајцарску компанију у овој области дошли сте захваљујући таленту и струци. Подсетите нас на то време?
Мој почетак рада у Сwиссцому био је врло необичан. Управо сам завршавао процес са Гооглеом. Био сам у последњем, четвртом кругу интервјуа — свега седам посто кандидата дође до краја процеса. Ту су ми рекли да су позицију за коју сам аплицирао у Цириху попунили у међувремену и за узврат ми нуде другу, која је у Минхену. Нисам желео да се селим из Швајцарске, па сам понуду одбио. Разочаран се враћам кући када добијам телефонски позив од агента који ми каже да је Сwиссцом заинтересован за мене. Врло малодушно прихватам позив на разговор, још увек под утиском пропалих преговора са Гооглеом. Седам дана касније одлазим на тај разговор у Сwиссцом и добијам посао након пет минута. Годину и по касније Гоогле ми нуди другу позицију у Цириху, али тада одлучујем да останем у Сwиссцому, где ми се свидело окружење и где сам стекао пар пријатеља. Већ осам година сам тамо.
Пажњу јавности скренули сте илустрованом књигом „Ходочашће растројеног ума“, која је добила специјално признање за дизајн на 67. Међународном сајму књига у Београду. Ко је главни јунак ове графичке новеле?
Дечак по имену Виљем. Новела је инспирисана концептима швајцарског психоаналитичара и оца аналитичке психологије Карла Јунга. То је нека врста илустроване аутобиографије. Не бави се реалним догађајима из мог живота, већ субјективним унутрашњим доживљајима. Кроз лични пример покушавам да објасним утицај Јунгових архетипова на наше идеје и ставове и да објасним на који начин они из сенке руководе нашим одлукама. Признање на сајму књига изненадило је и издавача и мене, али пуно ми значи. Захвалио бих се Горану из „Бесне Кобиле“ на сјајној сарадњи. За више детаља можете погледати мој сајт www.artofuki.com, додуше само на енглеском језику.
Били сте и предавач на стрип сусретима у ГКЦ-у. Млади Ужичани су у анкети Народне библиотеке Ужице затражили и више стрипа и литературе о стрипу, јер их то јако интересује. Какве су ваше импресије у разговору са младим људима када је стрип у питању?
Стрип је за мене најфасцинантнији медиј. Нуди веће богатство и флексибилност израза него писана реч или филм и такву флексибилност у грађењу ликова коју друге уметничке форме не могу да досегну. Рецимо, графичку новелу „Надзирачи“ уврстио бих у обавезну школску лектиру. Првобитно издата 1987. године, ова новела гради алтернативну стварност у којој свет улази у Трећи светски рат без неког видљивог разлога. Бахатост и грамзивост капиталистичког друштва постепено мењају „амерички сан“ у дистопију, ерозију моралних вредности и хаос на улицама САД-а. На почетку новеле суперхероји се боре за правду, радња тече врло линеарно, а ликови стереотипно и површно, све до тренутка док се ти исти суперхероји не врате кући, где их чекају депресија, различите врсте зависности и дисфункционални породични односи. Ово дело, дакле, разоткрива недостатак суштине иза лажних вредности око којих се данашње друштво врти.
Откријте нам шта вам је посебно инспиративно и што можда чини незаобилазни део креативне идеје када радите графички дизајн и решења?
Графички дизајн је рад за клијента коме тај дизајн треба да би придобио своје клијенте и навео их на неку акцију — најчешће да купе производ. Дизајнер би у том ланцу био нека врста гласника или преводиоца. Мој је задатак да преведем мисао или идеју мог клијента његовим клијентима. Дизајн у маркетингу може да буде и врло манипулативан. Оно што мене инспирише јесу клијенти који код мене дођу са аутентичном поруком, са жељом да добију поверење људи којима се обраћају, а не да их наведу на брзоплету, импулсивну куповину.
У Швајцарској живите са породицом. Колико сте често у Ужицу, који делови града су вам посебно драги?
Једном годишње, али радо. Овде већ имам формиран живот, па више волим да ми породица дође у госте.
Као и архитектура, графички дизајн је свуда око нас. Колико смо се „навикли“ и на нешто што није добро за око, за естетику окружења па и васпитање деце и младих?
Естетика је споредна. Функционалност је оно што дефинише добар дизајн. Дизајн је такође и средство комуникације — носи са собом поруку, идеју, па чак и читаву филозофију. Можда сам ту пронашао и додирну тачку са Јунговим учењима. Архетипови се манифестују кроз симболе, а симболи су у основи графичког дизајна. Најбољи пример су логотипи. С друге стране, дизајн је повезан и са трендовима и актуелном естетиком. Примера ради, оно што се сматра добрим сајтом у Америци или Европи било би потпуно неприхватљиво у Јапану. Било која врста уметничког израза, па и дизајн као индустрија, само су последица стања друштва. У било ком друштву тешко је изразити индивидуалност ако се она коси са вредностима већине.
Učitavanje komentara...