Самосвојни и поносни на ту особину

Славко Петаковић редовни је професор Филолошког факултета у Београду кога студенти радо памте и помињу и након завршетка студија. Покренут је низ тема у нашем разговору – почевши од Ужица, који је за професора најважнији град, потом о књижевности Дубровника и професорском звању, ћирилици и латиници, али и статусу српског језика и потенцијалној могућности да матерњи језик добије натпредметни статус

Каква сећања носите из периода детињства и одрастања у Ужицу? По чему је наш град посебан?

Ужице је за мене најважнији град на свету. Темељи мога бића положени су у њему, након чега су уследиле у истој мери важне, формативне године, изграђујући оно што је основа могла понети. Од изредне важности су ми поједине коте у, пре свега духовној, потом физичкој топографији града – Ракијска пијаца, основна школа „Душан Јерковић“, плажа, стари град, трг и Гимназија (управо тим редом), у/на којима сам стасавао и стицао пријатеље за цели живот. Сусрећући се и сада са њима у завичају и даље одрастам. Наш град је посебан јер нас изнедрава овакве какви смо – самосвојни и поносни на ту особину!

Завршили сте студије на Филолошком факултету у Београду, на катедри за Српску књижевности, а касније сте постали професор на истом факултету. Шта Вас је навело да се одлучите за студирање и изучавање књижевности?

На Филолошком факултету сам дипломирао, магистрирао и докторирао, успут прошао и сва звања од асистента до редовног професора. Но, ништа осим првог међу побројаним корацима није било планирано. Безрезревна љубав према књижевности, разгоревана у мени дејством најближег окружења зарана, развила се протоком година до те мере да је на мени било само, када је за то дошло време, да одговорим унутрашњем пориву и кренем пут природног одредишта. Развијање наклоности ка књижевности помогло је такође дивно особље Народне библиотеке у Ужицу, храма културе, у коме сам читалачки проходао и прогледао. И данас у ту библиотеку, као и у све сродне јој институције, улазим с тихим усхићењем и великим поштовањем.

Поносним ме чини што предајем, као наследник великих историчара књижевности, на националној катедри знатне традиције и прворазредног угледа. Овоме додајем и задовољство што сам својевремено предавао у Падови, на једном од најстаријих универзитета у Европи. Али, пре свега задовољство и радост доносе ми прилике да сарађујем са својим професорима и колегама, да подучавам студенте и да од свих – професора, колега и студената – учим, надајући се да се усавршавам и да плодове тог бољитка имам с ким да поделим.

Претходне године мањи број бруцоша уписао је студије на катедри за Српску књижевност. Да ли је у питању страх од немогућности запошљавања након факултета, погоршан статус професора или мањак жеље за изучавањем матерњег језика и књижевности?

Превасходни разлог такве појаве извире из незавидног материјалног положаја наставника и професоре и зебње због неизвесне будућности. Међутим, сигуран сам да мотивација истинских опредељеника за професуру неће гаснути и да ће се ситуација, општим прегнућем, мењати на боље. И тако мора бити јер у противном ћемо колективно пропасти, јер нас нико од самих себе спасити не може, што је извесно и, стихом Миљковићевим казано: „Ако смо пали, били смо паду склони“. Свим колегама које самопрегорно и трудељубиво делују на просветном пољу и овом приликом симболички, дубоким наклоном поштовање одајем.

Дубровачка, ренесансна и барокна књижевност су неке од области које предајете на основним, мастер и докторским студијама. Зашто су Вас ове области привукле да их изучавате и да ли студенти данас изражавају интересовање за дубровачку књижевност?

Одговор на ово питање има два слоја. Прво, рекао бих да сам особа старога штима која је у неспоразуму са савременим добом. И једна (савременост и худа „модерност“) и друга (моја маленкост) страна брижљиво негују одстојање и подозриво се одмеравају са њега, постојано не предузимајући ништа да дистанцу превладају. То није мој избор него дубоко егзистенцијално становиште, кога сам, разуме се, тек у зрелим годинама постао свестан. Зарана се испољавало у опредељењу да нештедимице читам и проучавам историјску литературу и књижевна дела тематски укотвљена у прошлости. Током студија су се нити судбинско-случајносне надаље сплитале и определио сам се да у негдашњости уживам проучавајући ренесансу и барок. Измештајући се из модерности на резервни положај у древност Дубровника и Италије никада нисам зажалио. Трудим се да у студентима разгорим интересовање за те области, надајући се да ми то полази за руком.

Путописци који су боравили у Дубровнику код становника су уочили специфичан смисао за хумор, бриткост језика, сатирични тон којим су сликали портрете својих суграђана и савременика, али и коментарисали политичка збивања. Овакав менталитет додирује се са менталитетом Ужичана – има ли још неких додирних тачака између нас и Дубровчана?

Рекао бих да оштроумност, лепорекост, духовни рафинман повезан са особеним смислом за хумор – од кога каткад трну зуби и бриде образи, сналажљивост која се граничи са лукавошћу и специфично, тешко у неколико речи описиво, осећање надмоћности, као и спремност да се с висине „узме мера“ онима који су доживљени као „странци“ – ближе Дубровчане и Ужичане. И, надасве, искрена и неугасива љубав према своме граду из кога се, када се потребом или морањем одлази, креће „стопама уназад“, тј. са тврдом вером да ће му се онај који се удаљава вратити.

Љубомир Симовић у својој књизи ,,Ужице са вранама“, пишући о променљивости среће у околностима Другог светског рата, цитирао је Гундулићев стих „коло од среће уоколи вртећи се не пристаје“. Колика је важност оваквих, филозофских мисли, које опстају вековима?

Уважени песник је мимо случајности, дакле промишљено, као зналац, цитирао Гундулића. (Својевремено је господин Симовић одолео позиву да професионалну каријеру започне на Филолошком факултету као асистент на предмету који је посвећен дубровачкој књижевности.) Управо је повесна фактура књиге „Ужице са вранама“ потврдила универзалност нареченог стиха. Још када се дода наставак стиха – „тко би гори, сад је доли“ – мудросна упутница ка свакоме је одаслата; заправо, ка свакоме ко је спреман да се над својим животним предузећем замисли и узме га на строги преглед и оцену.

Заменик сте председника Друштва за српски језик и књижевност Србије. Који су циљеви и пројекти за 2022. годину договорени у оквиру Друштва?

Друштво ће деловати на сабирању снага свих искрених (са)бораца окупљених око идеје очувања културног идентитета и стварања услова да се настава српског језика и књижевности унапреди. Један од првих корака је настојање да предмет Српски језик и књижевност добије посебан, натпредметни статус у нашем образовном систему. Следе затим семинари за колеге у Србији и дијаспори, такмичења за ученике и друге редовне активности.

У јавности се већ неко време спомиње идеја увођења српског језика као обавезног или изборног предметана универзитетском нивоу. Због чега би усвајање и спровођење овог предлога било корисно?

Опште стање, белодано видљиво на готово свим пољима – у привантој, јавној и службеној комуникацији, у медијима и редом даље, налаже да би сврсисходно било увести градиво из области српског језика и књижевности и у опште факултетске програме. Не треба заборавити, довршењем факултета не постајете обавезно и интелектуалац (стручњак за неку професију вероватно да). Јер не може се бити интелектуалац, већ се само може постајати интелектуалац, непрекидно се култивишући. Матерњи језик и књижевност незамењиви су оријентири на том бекрајном путовању. Нажалост, из разних разлога, поменута иницијатива још увек је у области сновиђења.

Подизање свести о значају ћирилице, која је наша идентитетска окосница, и спрезање снага зарад њеног очувања насушна је потреба. Међутим, не треба запоставити ни латиницу је велики део културне баштине и у њој похрањен. Не могу ипак не рећи да ме више од овога брине општи немар према језику и готово самоубилачко и сладострастно настојање да се што више наружи, разглоби и затре. Појединцима и народима који улажу знатног напора у самоуништвању, непријатељи су беспотребан луксуз.

Сведоци смо феномена да је присутно много издавачких кућа, самим тим и поезије и прозе која свакодневно излази из штампе – ипак, све мање је квалитетног садржаја и све мање се чита. Како препознати квалитетно штиво и како мотивисати људе да читају?

Послужићу се речима сликара Паула Клеа, сасвим применљивим на књижевност: „Уметност не опонаша видљив свет. Она омогућава његово постојање.“ Дакле, уколико неко дело није филигрански стилизовано и не евоцира „буђење новог света“, усудио бих се рећи „светова“, у читаоцу, или духовно преосмишљвање видљивог света, онда оно спада у забавну, неретко кич литературу. Што се мотивације тиче: нека се свако загледа дубоко у свој душевни зденац – можда ће наћи подстицај за читање; ако га не нађе, нека послуша савет мудрих људи; ако ни то не вреди, нека продужи својим путем.

Шта је последње квалитетно што сте читали и што бисте препоручили?

Пре неколико година сам прочитао ову књигу, дакле не улази ми у скорашњу лектиру, али ћу је препоручити због важности теме. У питању је „Флуидни живот“, чији аутор је Зигмунт Бауман. Не припада белетристици, али тематском ширином захвата многе друштвене појаве, па и књижевност, откривајући беспоштедно какви смо и шта нам се заправо дешава на глобалном плану.