У Народној библиотеци Ужице, 12. априла одржана је промоција романа „Пакрац“ за који је Владан Матијевић добио награду „Београдски победник“. Књигу је објавила издавачка кућа „Лагуна“ почетком новембра прошле године. Осим аутора, о књизи је говорио и књижевни критичар и главни уредник Српске књижевне задруге Никола Маринковић. Модераторка, библиотекарка саветница Биљана Давидовски подесетила је да је „дар мајсторског приповедања“ Владана Матијевића препознат баш у Ужицу, у Народној библиотеци пре 25 година када је добио награду на анонимном конкурсу за најбољу необјављену приповетку на српском језику „Милутин Ускоковић“.
- Тада сам се припремао да објавим књигу прича, а већ сам иза себе имао романе „Ван контроле“ и „Р.Ц. Неминовно“. На конкурс „Милутин Ускоковић“ послао сам причу „Пролеће Филипа Кукавице“ и добио награду која ми је уручена, сећам се, у згради општине. Био је јануар, хладно време – рекао је Матијевић. После тога, ређали су се романи и награде. „Пакрац“ је најновији његов роман са елементе драме, психолошког и друштвено ангажованог романа. Према речима самог аутора, то је прича о насиљу и о „бомбардовању“ човека црном хроником, црним вестима.
- Радња романа догађа се 2019. године на Булевару Краља Александра у Београду испред пијаце „Ђерам“. Главни јунак је био у рату у Славонији, на ратишту око Пакраца 1991. и њему се рат није завршио, он му је и даље у глави, непрекидно се сећа ратних сцена и догађаја које је преживео, тих страшних дана и једноставно, роман је морао да се зове „Пакрац“ – рекао је Матијевић истичући да је главна тема романа насиље које притиска читаво друштву, све људе, али највише људе са маргине на које нико не обраћа пажњу који су и главни јунаци „Пакраца“. Овим романом је покушао, а сматра и да је успео да објасни шта је главног јунака, заправо, његову једну половину, с обзиром да је удвојена личност, навело да чини зло. Разлоге за то требало би тражити у проблемима које је имао у прошлости, у деведесетим.
Никола Маринковић, сматра да се Матијевићева дела, као и „Пакрац“, одликују одређеним особинама које на различит начин долазе до изражаја.
- Сустицај ироније, гротеске, хумора и чврсте повезаности са стварношћу која је препознатљива голим оком и која је део нашег искуства, јесте на различите начине присутно у свим Матијевићевим романима. Посебно је важно истаћи да ту постоји и веома јака орјентација на ликове са маргине, с правом, јер они омогућавају извесну врсту приповедачке дистанце са које се много једноставније, ефектније и боље сагледава стварност – рекао је Маринковић
О томе како настају његови романи, Матијевић каже:
- Почињем да пишем тако што замислим људе, причу и место. Највише волим када немам никакве грађе, али касније док стварам, често ми затреба нешто од материјала и онда истражујем. Да би била прича боља, искористим нешто из живота, уствари, писац искористи све што му треба да би прича била убедљива.
О темама које заокупљају писце, истиче да су „у суштини, све приче испричане, оне се причају поново, али се мењају начини причања“. Када је почињао да пише почетком деведесетих није му толико била важна тема, већ како ће причу испричати што му је и данас на првом месту.
- Када напишем књигу, осетим се доста празно и чини ми се да нећу више никад ништа написати. Међутим, после неког времена, човек осети да мора да трага за неким смислом и да ради оно што зна – рекао је Матијевић.
Владан Матијевић рођен је 1962. године у Чачку. Један је од најталентованијих савремених српских писаца. Његове прве песме објављиване су у часописима почетком осамдесетих година, а 1991. објављује збирку песама „Не реметећи расулоˮ и после тога почиње да пише и прозу. Први роман је „Ван контролеˮ , а међу најпознатијим су: „Писац издалекаˮ, „Врло мало светлостиˮ, „Сусрет под необичним околностимаˮ, „Слобода говораˮ. Објавио је и књиге прича „Прилично мртво“ и „Пристаништа“, још једну збирку песама „Самосвођење“, књигу драма „Жилави комади“ и књигу есеја „Мемоари, амнезије“. О стваралаштву Владана Матијевића написано је више од педесет критичких текстова, о њему су снимљена два документарна телевизијска филма аутора Јосипа Бабела (2004) и Олгице Ракић (2009). Романи су му превођени на француски, немачки, шпански, италијански, бугарски и македонски језик. Награда за прозу „Милутин Ускоковићˮ коју му је доделила Народна библиотека Ужице, наговестила је Андрићеву награду за најбољу књигу прича „Прилично мртвиˮ 2000. године и Нинову награду за роман „Писац издалекаˮ 2003. године. Потом су уследиле све значајне књижевне награде, „Јован Дучић“, „Меша Селимовић“, „Борисав Станковић“, „Исидора Секулић“, „Кочићево перо“, „Кочићева књига“, „Стеван Сремац“, „Данко Поповић“, „Рамонда сербица“ и „Златни крст кнеза Лазара“.
Učitavanje komentara...