Роман – хроника једне Србије

Могло би се без устезања рећи како је «Париски шешир» роман-хроника једне Србије, оне која у оваквом облику у српском роману још није добила свој литерарни одзив, пише проф. др Мирјана Стефановић

У ужичкој Народној библиотеци, у уторак, 11. априла, представљена је нова књига Слободана Гавриловића „Париски шешир“ која се појавила пред публиком прошле године у издању Чигоја штампе. О књизи је говорио књижевни критичар Петар Арбутина, а прочитан је и текст проф. др Мирјане Стефановић која из оправданих разлога није могла да присуствује догађају. Гавриловић је читао делове свог романа, а онда се и обратио публици која је потпуно испунила читалиште ужичке библиотеке.

Према писању проф. др Мирјане Стефановић «ово је роман необичног али одличног наслова; читаоца веже за судбину Србије у једном делу своје историје, а кроз причу о трагичној 1903, оној години око које се окупља све збивање Србије, с правом чак и доба претходних народних устанака, али и све животне приче, краљевског пара Обреновића и особâ из њихове околине, сувременика, али и каснијих очевидаца или тумача. Могло би се без устезања рећи како је Париски шешир роман-хроника једне Србије, оне која у оваквом облику у српском роману још није добила свој литерарни одзив. Без претеривања би чак могло да се каже како писац и кроз бриљантно изведене географске контрастне називе Црног Рзава – Бјелих вода, Љубишнице – Невоље, кроз топониме симболичког усмерења указује на трагичност српске судбине. Отуд се с правом може размишљати чак и о том ко је главни јунак у овом роману, можда и јаче и судбински драматичније: шта је главни јунак? У том јесте и провокативност овог дела, у дилеми као водитељски размишљајућој нити, али и у тихом сневању благе еротизације кроз судбину париског шешира, који, попут Прустовог колачића мадлене, расклапа болну причу, одмотава асоцијативни ток приповедања у целом роману. Мрежа коју уцртава шешир претвара се у координате српске политичке културе и историје.

Проф. др Мирјана Стефановић сматра да овај "роман о шеширу заправо постаје прича о српском одрастању, тј. прича о сазревању свести, о љубави према својој култури. Роман шапата и тишине у којима се све може надићи, али и роман који провоцира упитаност о познању душе, тела и искони."

За књижевног критичара Петра Арбутину, главни јунак овог, али и свих романа Слободана Гавриловића јесте народ и његов језик, наводећи речи Исидоре Секулић да је језик „кућа у којој живи један народ“, јер без „тог језичког, симболичког и семантичког потенцијала ми не можемо да одредимо себе“.

Према речима Арбутине, ово је роман о српској политичкој историји у којој учествују мали људи, о српском сељаку, а нимало није случајно што је аутор у њега увео културолошки артефакт париског шешира према којем нико није равнодушан. Слободан Гавриловић читао је делове своје књиге, а на крају је поделио емоцију о свом наставнику српског језика Милану Симовићу из Пријевора. То је био први човек од кога је научио да је језик божанство.

- Сретен Марић из Субјела, надомак Косјерића, други је човек којег сам упознао, а да му је језик био божанство. Нисам имао куд, него да ту двојицу људи послушам – рекао је Слободан Гавриловић.

Душица Мурић, директорка Народне библиотеке Ужице подсетила је да је Слободан Гавриловић (1951) рођен у Пријевору код Чачка, социологију је завршио у Сарајеву, а магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Радио је у Ваљаоници бакра у Севојну, предавао је у средњим школама у Чајетини и у Ужицу, а директор ЈП „Службени гласник“ био је од краја 2007. до 2012. године. Био је истакнути члан и бивши председник Демократске странке, народни посланик. Написао је бројне публицистичке текстове о политичком тоталитаризму, жртвама Стаљиновог терора, Србији и демократији, као и о Живојину Павловићу аутору књиге „Биланс совјетског термидора“. Гавриловић је и коаутор сценарија за документарни филм о Живојину Павловићу снимљеном у продукцији ТВ Нови Сад 1989. године.Осим романа „Париски шешир“, Гавриловић је написао и романе „Џелат“, „Збег“ и „Радомир из Миоковаца“. Аутор је и неколико стручних и књига о јавном и политичком деловању, али је и аутор књиге за децу, „Унук води деду – са унуцима Љубомиром и Јевремом“ (217).