-Задатак координатора је да иницира и повезује оно што се реализује на различитим нивоима у школи, а што има за циљ сензибилизацију деце за уочавање насиља и одговарајућег реаговања, навела је Марија Костандиновић, психолог
Задатак Тима за превенцију насиља, злостављања и занемаривања у школи је превасходно, деловање, организовање и осмишљавање активности, пре него што се догоди ситуација насиља, злостављања и занемаривања. Ове превентивне, активности имају за циљ да повећају свест ученика о различитим темама које су важне за живот у заједници, а које би уколико не инсистирамо на њима, могле да доведу до нетрпељивости, непоштовања, нетолеранције.
-Тим дефинише програм рада, информише ученике и родитеље о планираним активностима и планира како да наставнике оснажи за реаговање у ситуацијама насиља. Осим тога, процењујемо колики ризик са собом носе одређене конфликтне ситуације – да ли је реч о насиљу и уколико јесте, кога је потребно обавестити, ангажовати и какав план подршке дефинисати за све оне који су у њу укључени. Ове последње наведене су интервентне активности, а верујемо да ће њих бити мање уколико можемо да добро смислимо оне превентивне. Постоји разлика између насиља и развојног конфликта, који је неопходан за здрав развој личности, јер тиме дете учи како да се суочи са непријатном ситуацијом у којој може да се нађе у односу са вршњацима. Потребно је уочити разлику између ових ситуација и оснажити и научити децу односно ученике да на што бољи начин нађу решење за конфликте ситуације-истиче за „Вести“ Марија Костандиновић, психолог координатор Тима за превенцију насиља у Основној школи „Нада Матић“.
Ко је све у тиму и шта од вас зависи као координатора у оквиру прописаних активности?
Трудимо се да у Тиму буду подједнако заступљени наставници и учитељи, али и васпитачи, с обзиром на то да у оквиру наше школе имамо и групе припремног предшколског програма. Осим тога, ту је увек и неко од колега који ради у издвојеном одељењу у Гостиници, као и један представник Савета родитеља и ученик који је у Ученичком парламенту. Наравно, стручна служба, директор и секретар су неизоставни део овог тима. Задатак координатора је да иницира и повезује оно што се реализује на различитим нивоима у школи, а што има за циљ сензибилизацију деце за уочавање насиља и одговарајућег реаговања.
Протокол о поступању у установи јасно указује шта треба чинити када постоји сумња да се дешава насиље – прикупљамо информације из различитих извора. Ако утврдимо да је сумња неоснована, пратимо понашања учесника уз појачан васпитни рад. Шта предузимамо уколико сазнамо да постоји – поступање зависи од тога да ли је реч о нечему што се тренутно догађа или је, на пример реч о догађајима код куће. Ако се непосредно догађа у школи – оно се мора одмах зауставити, деца смирити, а после тога, обавестити родитељи. Консултације су следећи корак који нам је неопходан да би ситуација била јасно сагледана и тада процењујемо ниво насиља и ризика и за адекватну процену су уз чланове Тима, потребни и одељењски старешина и особе које добро познају дете, а понекада и друге службе – Центар за социјални рад, Школска управа... Оперативни план заштите је обавезујући за све учеснике у конкретној ситуацији, ако је насиље другог или трећег нивоа. Један од задатака Тима је и да процени ефекте предузетих мера и активности, и да их по потреби мења и прилагођава.
Каква су искуства у Основној школи „Нада Матић“?
У овако изазовним временима, искуства наше школе се не разликују много од онога што се догађа у већини градских школа – најзаступљеније је насиље првог нивоа које се решава у оквиру одељења и са одељењским старешином. Ипак, важно је да сачувамо сензибилитет за специфичност појединца који може да буде рањив, осетљив више него његови вршњаци и да оно што ми сматрамо само првим нивоом, за конкретно дете буде врло повређујуће искуство са далекосежним последицама. Примећујем да велики број ученика воли вршњачку едукацију и то увек имам у виду када размишљамо чак и о друштвено корисном раду. Вршњачка едукација је сјајна превентива, њоме порука долази до великог броја ученика, они су спремнији да је прихвате и отворенији су да својим вршњацима који имају више искуства и година постављају питања и износе своје дилеме. Да не помињем какав је то бенефити и за саме едукаторе – овим и код њих подстичемо позитивне моделе понашања, односно делујемо превентивно.
Да ли сте имали пријаве на националну платформу „Чувам те“?
До сада не.
Шта су по вама као психологу основни узроци проблема насиља код ученика основне школе ?
Ово је врло сложена појава и одговор на питање није лак. Док увек наглашавамо улогу породице, ја бих направила заокрет ка средини у којој породица живи. Јер, породица не живи у друштвеном вакууму, она је само део једне комплексне целине. Жао ми је што морам да кажем да стичем утисак да се не брине довољно о добробити детета јер се пласирају неприхватљиви модели понашања, почев од вулгарних, а деци стално доступних емисија, до тога да младима није понуђена могућност разноликог структурисања слободног врмена. Ово што говорим свакако више личи на социолошки приступ, али морам да подвучем одговорност шире локалне заједнице за ментално здравље појединца. Ако се вратимо психолошком становишту - оно што је несумњиво то је да агресивна и насилна јесу деца чије емоционалне потребе за љубављу и сигурношћу нису задовољене. Знам да би многи родитељи одговорили да детету јесу пружили све и да оно јесте вољено, али питање је како се љубав показује? Да ли на начин који је детету потребан? И шта, уопште, јесте љубав? Ако родитељ нема стрпљења и капацитета да помогне детету да буде самостално, да му постави јасне здраве границе, да заједно са њим сазнаје шта је то детету важно, да прихвати да дете није продужетак родитеља и његових амбиција, већ самосвојно биће, шансе за испољавање импулсивног афекта усмереног ка другима и себи ће бити мање или ће родитељ, уколико се појаве, бити спремнији да их на време прихвати и каналише.
Оваквим проблематичним трендом се формирају генерације немислеће деце, губи се смисао образовања и врлине, не подупире се образовање јер се из медија често шаље порука која је опречна оној која долази из школе. Ствара се слика да је могуће лако успети, успети не бирајући средства и да је то вредно поштовања – овим се руше базичне људске вредности на којима заједница треба да почива. Породица која жели да код свог детета изгради вредности поштења, поштовања других и рада је доведена у дубиозу јер се пита да ли је то систем који ће детету помоћи да успе у друштву и у животу. Ја се стално сусрећем са дилемом родитеља који не знају да ли правилно васпитавају своје дете, јер имају утисак да се поштење данас не исплати. Ту појаву у јавном простору морамо мењати и дати више простора примерима лепог и културног понашања, ненасилне комуникације и толерантности.
Која је ваша порука као психолога и координатора Тима не само за активности у школи него и у медијима?
Будите са својом децом, посматрајте их, учите да мисле својом главом, да критички мисле и процењују изворе информација,читајте им, купујте књиге, будите уз њих када сумњају у себе и посрћу, грлите их, ставите их на прво место у свом животу тако да они осећају да су вам заиста важни. Питајте их за мишљење, али претходно их охрабрујте да имају своје мишљење. Медији, дајте у медијима простор за сјајну децу која читају, помогну комшији, посаде дрво, поклоне другоме своју играчку, која воле да уче – дајте у медијима простор за научнике, истраживаче, књижевнике, људе који промовишу својим стилом живота ненасиље и толеранцију, који су скромни, који су својим трудом постигли оно што су хтели и чији је идеал да помогну својој заједници. Нека нам такви буду пример.
Пројекат: „Одбацимо насиље, а не ученика“
Učitavanje komentara...