Радомир Смиљанић, шеф ватрогасаца "Тих аплауз"

- Када живог човека извучемо испод рушевина, тада се чује само тих аплауз присутних грађана који су ту, јер трагају за својим несталима, а ми настављамо даље - каже Радомир Смиљанић ватрогасац сопасилац који се труди да ради што више на себи, да промовише свој посао, самим тим и племенитост, доброту, позитивност, спремност за ангажовање без икаквих очекивања да ће стећи неку личну корист

Радомир Смиљанић, шеф смене у Ватрогасно спасилачком батаљону Ужице поводом Дана сектора за ванредне ситуације 17. септембра, (основан 2009), био је један од пет награђених у Србији златном значком МУП-а за остварене резултате у раду исказане кроз професионално ангажовање.

- Награда за мене значи мотивацију и потврду за досадашње ангажовање, као и да је све оно што сам заједно радио са својим колегама обасјано са свих страна и да се види. То је и пример свега онога што смо научили од старијих колега који су увек стављали општи испред свог интереса, али и то како ми да се поставимо према онима који долазе после нас како би били још бољи и квалитетнији. Ватрогаство је један од правих начина како да учинимо неко добро, остваримо нешто позитивно. Бавећи се спашавањем и суочавајући се са људском несрећом, сазнавали смо како људи тада могу да покажу и своје добре стране и како могу да преживе у најгорим околностима, како од свега тога могу да створе добре односе, да сарађују, као што радимо и ми ватрогасци који својим примером сеју енергију која ће у наредном периоду бити драгоцена, јер нас очекују велики изазови које са собом носе климатске промене. Протеклих месеци забележен је велики број поплава, земљотреса, пожара не само у нашој земљи, већ и у окружењу, а наши старији су говорили: Пожар не зна за међу, за границу и зато треба бити спреман да се помогне, али и да се прихвати помоћ. Потребно је изградити сарадњу и када је добро и када је зло – каже Смиљанић коме се од 2016. године указала прилика да преко Сектора за ванредне ситуације буде ангажован на обукама у оквиру Међународног механизма за реаговање у ванредним ситуацијама ЕУ с обзиром да је Србија потписница овог споразума, тако да је протеклих неколико година ангажован и у међународним мисијама. Сада му предстоје обуке на вишим нивоима па ће моћи да се укључује у међународне снаге за одговор на ванредне ситуације, а мало је таквих који су ван великих центара квалификовани за такву обуку.

- Ужице је један од центара који има квалитетне кадрове, са којима могу да сарађујем и у оквиру Добровољниог ватрогасног друштва, Црвеног крста, професионалних јединица, локалне заједнице и других структура – каже Смиљанић.

Последња међународна сарадња у којој је учествовао, а још увек је жива у Смиљанићевим мислима, била је у спасавању људи после земљотреса у Турској када је као официр за везу у међународном експертском тиму за процену ситуације боравио десет дана колико и екипа спасилаца коју је формирао Сектор за ванредне ситуације коју је чинило више од 40 колега из Србије међу којима су била још четворица из Ватрогасно спасилачког батаљона из Ужица.

- Тог јутра када се десио земљотрес у вестима на телевизији биле су прве слике и процене ситуације. Већ у десет сати зазвонио је телефон и добио сам информацију да у року од неколико сати будем на аеродрому, спреман за ангажовање у Турској. Истог тренутка, постоји самао тај задатак, док су све друге обавезе су прекинуте– прича нам Смиљанић. Екипа из Србије, као и остале из других земаља, добила је реон где ће деловати. Ангажовање је било непрекидно 24 сата у сменама.

- То је огромна област, ту је био леп град, а ми смо затекли рушевине, велики број возила где се чују само завијајуће сирене, полицију, ватрогасце, хитну помоћ, службе за уклањање посмртних остатака и сви су били на истом задатку спашавања и претраге терена. Највећа шанса да се неко спасе и да се дође до лица која су затрпана, била је у првих неколико дана после земљотреса – наводи Смиљанић и истиче.

- Сву неопходну опрему смо понели, а људи у екипи су дали свој максималан допринос. Заиста сам поносан што сам био део тог тима. Сви су чували једни друге више него себе, јер је изузетно велики изазов ући у срушену зграду или под бетонску плочу када нисте сигурни да ли ће бити нови потрес и када се све може срушити. Ситуација је била још сложенија зато што је то био медицински део града и бринула нас је контаминација. У таквој ситуацији имати такву енергију, представљати своју земљу и бити пример осталима, заиста је задивљујуће. У таквим ситуацијама нема воде, струје, а ми смо изузетно сарађивали са другим екипама, био је присутан моменат дељења по чему смо били препознатљиви што. Знали смо да поделимо хлеб, воду и освежење и све оно што смо ми имали, а колеге у другим камповима нису. Никаквих проблема нисмо имали, оно што је био наш задатак да урадимо, то је урађено – наводи Смиљанић. Српска екипа спасилаца дошла је до три лица која су извучена испод рушевина, али је нажалост нађено и доста беживотних тела.

- У таквим ситуацијама не можете да се радујете, нити да покажете неке емоције. Када дођемо до човека који је жив и извучемо га испод рушевина, тада се чује само тих аплауз присутних грађана који су ту, јер трагају за својим несталим, а ми настављамо даље. Када се нађу у невољи, сви људи су исти у било којој земљи, исти су погледи, сузе, раширене руке, уздаси, а исти су и они који им помажу – прича Смиљанић. Кад све прође, ватрогасци спасиоци се на различите начине ослобађају набоја емоција које се нагомилају током акције.

- Циљ обука за ванредне ситуације кроз које пролазимо, јесте да будемо спремни ми, али и возила и опрема. У овом послу изузетно је значајан тимски рад, другарство, поверење, а то се гради сваког радног дана. Важно је превазићи разлике, предрасуде, претпоставке, бавити се само чињеницама, савладати емоције, бити здрав, расположен, веровати у себе и у друге. Ватрогасци спасиоци морају знати и да чувају себе да би могли да помогну другима. Када све ово савладаш, онда си као ватрогасац спреман да помогнеш – закључује Смиљанић.