"Оваква путовања захтевају излазак из зоне комфора, мало авантуристичког духа и спремност на константно учење и рад на себи, али као резултат имају не само реализовано путовање већ и лични развој на више различитих поља. У својој суштини, све се своди на добро планирање и на одбацивање непотребних трошкова. Ви се као путник на некој замишљеној скали морате што више удаљити од “типичног туристе” и приближити “локалном становнику" – каже наш суграђанин Арсен Крсмановић чији се одлазак на три месеца у Јужну Америку претворио у путовање од пет и по година.Провели сте пет и по година путујући по Латинској Америци. Да ли је виђено значило остварење сна, шта сте све видели?
За некога попут мене ко је пасионирани љубитељ природе, Јужна Америка је дефинитивно остварење сна. Све о чему сам још као дечак читао у авантуристичким романима, или гледао у природњачким емисијама – све то је било тамо. И то много веће него у мојој машти. Високи снежни врхови, узбуркани океани, огромне пустиње, активни вулкани, непроходне прашуме, непрегледна језера, застрашујући водопади… све је ту. Наравно уз све оне егзотичне биљке и животиње које сам виђао само у енциклопедијама, или у “Опстанку” и сличним емисијама још пре него што су “Национална географија” и слични канали дошли код нас. Током ових пет и по година заиста сам видео све и свашта, а опет остало је још много тога да се види. За нас који долазимо из Европе тешко је и замислити колика су то пространства. Иако би ми требало сигурно добрих пола сата само да набројим где сам све био, као најупечатљивије природне атракције навео бих острва Галапагос, аргентинску Патагонију, пустињу Атакаму, Амазон, Игуазу водопаде, перуанске Анде, Карипско море… Иако је мој фокус увек био на природним лепотама не треба заборавити ни богато културно-историјско наслеђе овог континента које се најбоље огледа у бројним очуваним грађевинама из преколумбовског периода. С тим у вези Перу је свакако највећа ризница, а светски познати Мачу Пикчу је само један од многобројних локалитета које тамо вреди посетити.
Интересантно је да пропагирате путовање са минималним буџетом и желите да људе охрабрите на истраживање плаве планете. Како то чините?
Путовање са скромним буџетом иако за нас нешто ново, заправо није никаква револуционарна идеја. Десетине и десетине хиљада младих људи широм света овога тренутка путују на овакав начин. Нажалост, код нас се још увек на путовања гледа као на луксуз, а не као на инвестицију. Форсирају се више краткотрајна туристичка путовања преко агенција која осим подизања статуса на друштвеним мрежама имају мало праве користи за оне који их практикују.
За нас из Србије и региона јако је мало информација на нашем језику које би нам помогле да прво схватимо зашто су вишемесечна самостална путовања добра, а затим да их испланирамо и спроведемо у дело. Када сам ја 2017. године почео да планирам моје путовање морао сам да консултујем блогове и YouTube канале на енглеском језику, јер на нашем није било ничега. Зато сам након три године путовања покренуо сопствени канал “Аналогни номад” хттп://www.youtube.com/c/analogninomad где објашњавам како је могуће путовати дуго времена са јако скромним буџетом.
Шта захтевају оваква путовања?
Оваква путовања наравно захтевају излазак из зоне комфора, мало авантуристичког духа и спремност на константно учење и рад на себи, али као резултат имају не само реализовано путовање већ и лични развој на више различитих поља. То значи да ћете уместо таксија користити локални превоз, уместо организованих вођених тура сами ћете испланирати посету неком месту и прибавити потребне информације, уместо одседања у скупом хотелу одседаћете у јефтинијим хостелима у вишекреветним собама, уместо да се храните по ресторанима јешћете на местима где локалци једу или ћете чак сами припремати храну у хостелу, смањићете изласке и шопинг и фокусирати се на оно што је заиста битно и специфично за земљу у којој се налазите… Постоје наравно и начини на које можете организовати и активни одмор, при коме ћете рецимо живети са локалном породицом, помажући им у неким активностима да бисте заузврат добили бесплатан смештај, оброке и наравно увид из прве руке у то какав је заиста живот у тој страној земљи. Оваква волонтирања идеална су прилика да се боље упознају нове културе, да се науче неке нове вештине, али и да се стекну нека трајна пријатељства. О свему овоме, ја редовно објављујем видее на мом YouTube каналу, па је могуће из прве руке видети како овакво путовање изгледа у пракси.
Коме се пре свега обраћате, младима или свима нама који желимо да доживимо нешто ново, упијемо у себе призор од кога застаје дах, тако да нам није комфор приоритет?
Иако за овакав начин путовања не постоје старосне границе, статистика на светском нивоу показује да је 90 одсто бекпекера млађе од 30 година, и да просечан путник има 24 године. Двадесете године су период када је не само најлакше одважити се на овакву авантуру, већ је и најкорисније, јер као што рекох ово је и једна велика школа из које свако излази са многобројним новим искуствима и идејама које касније можете применити у животу. Тестирају се сопствене способности, дефинишу се боље лични афинитети и интересовања и прикупљају се нове идеје и концепти који би остали неоткривени да смо наставили живот у истом социо-културолошком оквиру. Наравно, постоје и многи бекпекери старије генерације, многи који су напустили своје корпоративне послове и решили да најбоље године свог живота ипак утроше управо на живот, а не на посао, затим многи који су након завршене пословне каријере решили да проведу пар година на активном путовању јер се још увек осећају младим или пак људи који су одгајили децу те су решили да крену на пут око света, али како сад имају сво време на располагању, решили су да то обаве на овакав начин. Такође, све ово о чему ја причам може се применити и на краћа путовања, али имајте у виду да се праве користи од путовања могу стећи једино уколико заиста проведете мало више времена на том путовању и друго, да је путовање увек финансијски исплативије што је дуже. Ја сам ипак свестан да овакав стил путовања није за свакога, и ту не мислим само на године. Многи људи једноставно немају времена или воље за тако нешто. Многи имају друге приоритете у животу и то је скроз ок. Нисмо сви исти и не требамо бити. Но ако само делић мојих пратилаца примени у пракси оно о чему ја причам и од тога има неке користи, све ово што ја радим имаће смисао.
Какве савете можемо чути од вас? Пружате их и преко YouTube канала "Аналогни номад"...
Моји савети су врло конкретни и плод су мог личног искуства. Не причам о стварима које не познајем. Савети се тичу углавном тога како добро испланирати путовање, како смањити трошкове исхране, транспорта и смештаја, како зарађивати новац на путовању и сл. Наравно, ту су и бројни савети како посетити неке конкретне туристичке атракције без агенција, у сопственој режији. За све оне који се ипак неће одважити на неко овакво путовање ту су и бројни видеи у којима једноставно документујем где сам био и шта сам доживео са друге стране океана.
Једна јеврејска пословица каже "Робови не би били робови да су видели све лепоте овог света". Да ли путовања која охрабрујете код младих и у овом смислу имају велики значај, јер док чекамо да зарадимо новац да путујемо са свим трошковима за таксе, авио превоз, звездице, хотеле, ресторане, бројне услуге ... живот нам прође?
Мислим да је генерално наш највећи проблем та илузија о непролазности живота, о томе да ћемо трајати вечно. Како је тема смрти из неког необјашњивог разлога табу који се не помиње, иако је саставни део живота, ми добијамо лажну представу о животу који ће трајати у недоглед, а заправо истина је скроз другачија. Свако од нас је сваким даном све ближи крају и ја сам сигуран да када бисмо мало више размишљали о пролазности живота, више бисмо ценили сам живот и више бисмо се трудили да уживамо у њему и да га помно истражујемо. Ја волим један други цитат који каже да "Живот је као књига, они који не путују читају само прву страницу". Када бисмо заиста схватили колико је живот крхк и пролазан, дали бисмо све од себе да сваки његов секунд искористимо на смислен начин. И ово се не односи само на упознавање ове планете која је наш дом, већ и на стицање разних других искустава, поштовање других људи и њихових живота, заштиту наше планете и свих живих бића на њој, креативне активности, неговање сопственог тела и духа итд. Та илузија да ће за све бити времена, нас тера да се препустимо рутинским активностима у којима често ни не уживамо, нити нас она обогаћују на било који начин, већ нас ометају да сагледамо ширу слику и смисао живота, јер смо превише окупирани непотребним стварима попут стицања материјалних добара, уздизања на друштвеној лествици, јефтине забаве којима подилазимо нашим најнижим нагонима... Као да су нам некад потребна трауматична искуства из сопственог, или из живота блиских нам људи да бисмо схватили да је живот сад и овде и да га заиста треба живети, јер ми смо ти који доносимо одлуке и имамо одговорност за њега и нико други нам га неће учинити смисленијим и богатијим. На крају, све што остаје су сећања на то како смо одиграли игру у којој смо ми сами били главни играч... а верујте ми, нико се на самртној постељи није покајао што није радио више и зарадио више новца. Трошите своје драгоцено време на драгоцене људе и драгоцена искуства.
По струци сте шумарски инжењер. Шта је на вас оставило посебан утисак када је доживљај природе у питању?
- Мени су најфасцинантнији предели којих нема код нас, огромне планине, вулкани, прашуме, ледници... Ја често наводим пример пустиње Атакаме која је за мене једно предивно место, у коме сам и провео 6 месеци. Иако овако са стране гледано можда звучи досадно, јер ми замишљамо пустињу као велико једнобојно пространство песка, пустињски пејзажи су заправо јако занимљиви и динамични. Када сам ово причао Чилеанцима у Атаками, они су ме упутили да посетим југ Чилеа који је по њиховом мишљењу најлепши део земље. Идуће године посетио сам југ и заиста прелепе шуме, језера, реке, водопади, снежни врхови... заиста прелепо. Но ми такве пејзаже имамо и у Европи, те за мене то није било толико импресивно. Ја и даље мислим да је Атакама једна од најлепших области Јужне Америке и једва чекам да је посетим опет – наводи Арсен који је по струци шумарски инжењер у одговору на питање шта га је највише очарало у доживљају природе Јужне Америке.
Učitavanje komentara...