-Зна се колико је тешко радити новине, а да неко прави новине у заробљеничком логору то до сада нисам чуо да може да се изведе. Да војник као заробљеник направи 17 бројева новина. Могу да мислим како је то било занимљиво тим несретним заробљеницима, да прочитају неку шалу, колико је то психолошки било битно. То ми је најфасцинантнији податак о овом човеку – рекао је Слободан Симић
У просторијама Удружења Ужичана у Београду, крајем фебруара промовисана је књига „Бунт и снови Андрије Лојанице“, коју су приредили Зоран Јеремић и Зоран Жеравчић, а објавили Удружење „Колектив Ужице“ и Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ из Чајетине. На позив челника Удружења Ужичана у Београду, Драгице Јевтовић и Милоша Туцовића, неколико десетина београдских Ужичана имало је прилику да чује како је настала и о чему говори књига „Бунт и снови Андрије Лојанице“. О књизи су говорили сатиричар Слободан Симић, академик Милан Лојаница и приређивачи. Програм је осмислила и одбране делове из књиге читала Драгица Маслаћ-Тасић. Приређивачи књиге „дрзнули“ су се да Андрију Лојаницу прогласе првим ужичким сатиричарем, чији је један од настављача Слободан Симић. Он је констатовао да Андрија Лојаница размишљања слично Радоју Домановићу:
-Андрија Лојаница сатирични песник. Ужичка традиција је сатирични начин размишљања, то је традиција још пре Андрије Лојанице. Зезали су све живо, нарочито по чаршији и власт. Они су прави представници ужичког хумора који није безазлен. То су сјајни људи, настављачи традиције. Нарочито издвајам паралелу Андрије Лојанице са Митром Туцовићем, тај начин римовања сатиричне поезије то је директна линија, деле их деценије а као да су заједно радили на истом плану. Та традиција код Ужичана се наставља и добро је да постоји тако дуго. Зна се колико је тешко радити новине, а да неко прави новине у заробљеничком логору то до сада нисам чуо да може да се изведе. Да војник као заробљеник направи 17 бројева новина. Могу да мислим како је то било занимљиво тим несретним заробљеницима, да прочитају неку шалу, колико је то психолошки било битно. То ми је најфасцинантнији податак о овом човеку. Драго ми је да имамо ову књигу, да смо дошли до вредних сазнања о једној особи вредној помена. Било би добро да се, с временом и са новим сазнањима, књига и биографија прошире. Ако ја ништа нисам знао о Андрији Лојаници онда вероватно ни млађи не знају. Треба је представити што широј јавности, медијски и на све друге начине, и искористити прилику да што шири круг људи сазна каквих је све сјајних људи било међу нама Ужичанима – закључио је Слободан Симић.
Академик Милан Лојаница, наследник књижевне заоставштине Андрије Лојанице, коју је љубазно уступио приређивачима на коришћење, желео је само да поздрави присутне, али га је атмосфера подстакла да евоцира успомене на дружење са деда-стрицом:
-Још живе сећања на деду Андреја. Допадала ми се његова поезија за децу, научио сам азбуку на његовим песмама. Али њега је обележила сатира, био је оштар према средини и властима. Он је због тога имао проблема не само у Краљевини Југославији већ и после Другог светског рата. Заглавио је у тамницу. Волео је да седи у парку код Вуковог споменика. Народ се окупљао, а Андра је рецитовао песме и пошалице док га једног дана двојица у кожним мантилима не подигоше са клупе и одведоше у непознатом правцу. После тога га дуго нисам виђао. Морао је да се пресели у малу гарсоњеру у Улици Гастона Гравијеа. Из собе са балконом био је загледан у даљину, није више излазио. Моја последња сећања на деда Андру су на наше сусрете и растанке, на његово махање. Данас живим у соби са балконом, одакле често махнем свом унуку…
Приређивачи књиге говорили су о раду на прикупљању документације и занимљивим детаљима из вишемесечног истраживања. Прочитан је и део рецензије проф. др Љиљане Костић-Тијанић која због обавеза на Учитељском факултету у Ужицу није присуствовала промоцији.
Učitavanje komentara...