Карадаревић: Проблем је и у нама

Запошљавање особа са инвалидитетом за послодавце је и даље изазов упркос квотама и подршци коју нуди држава. Изгледа да су предрасуде и даље највећа препрека  упркос жељама и потенцијалима ОСИ које морамо ценити не по ономе што не могу, већ по ономе што могу радити. Прилика за посао  је и даље мало, али саговорница «Вести» Марија Карадаревић истиче да је «проблем и у њима, јер изостаје потребна видљивост» и за наш лист излаже своје виђеwње

Отворена за сваку врсту разговора и чест саговорник медија на разне теме које се односе на проблеме ОСИ, Марија Карадаревић одмах поставља питање шта је са  женама са инвалидитетом које су у потрази за послом као адекватнијим саговорницама на ову тему од ње. Одговарамо да упркос напорима нисмо успели у намери да јавно говоре. По струци економски техничар иза Марије је скоро дводеценијско радно искуство у "Телекомовом" кол-центру на базену. У свом радном веку осам година била је под разним уговорима, и на сваких три, шест месеци питала се да ли ће јој уговор бити продужен, док није добила посао за стално.

- Основни проблем особа са инвалидитетом, наравно и жена је страх. Независно од инвалидиости никад нисам држала до клишеа и то је за мене увек била "дупла борба", теже је, али вреди и не знам другачије - наводи Марија која сматра да су од архитектонских баријера за ОСИ битније "препреке унутар себе".

- Проблем је у нама, јер треба да будемо видљивији по било ком питању па и по питању запошљавања. Ево рецимо када су у питању архитектонске баријере, није исто да се појави нас десет и тражи решење, или једна особа са инвалидитетом на месту где је само једна рампа за пролаз инвалидских колица или ходалице. Верујем да би било другачије. Тако је са свим другим проблемима, па и са запошљавањем жена са инвалидитетом – наводи она, јер сматра да је велики проблем то што су особе са инвалидитетом у суштини затворене и закључане у себе. Упозорава да би "неко знао за твоје потребе он мора знати да ти постојиш и да зато мораш бити отворенији". Наводи и пример организованости и препознатљивости особа чији су заштитни знак дугине боје које имају своје параде, траже своја права за сексуалну оријентацију и постижу видљивост у целом свету. И без обзира на ставове по овом питању, а за Марију све друго била би дискриминација треба им честитати на упорности и видљивости.

Критички став има и према медијима када су у питању особе са инвалидитетом, јер су углавном присутне две теме: запошљавање и архитектонске баријере. А поред њих каже ОСИ имају милион нерешених ствари које захтевају борбу.

- И зато понављам морамо бити видљивији! Истичем веома важну ствар – особама са инвалидитетом је потребна психолошка подршка, јер је велики  проблем то што се повлаче у себе и што није добро ни за сферу рада. И не само психолошка подршка њима већ и родитељима који често одбијају да прихватае инвалидитет деце. Рецимо и даље су табу тема мушко-женски односи особа са инвалидитетом и зашто о томе не говорити јавно? – пита Марија која се слаже да живимо у такмичарском времену неокапитализма у коме нема милости ни за кога. И зато о запошљавању ОСИ који је у себи садржи комплексан однос  послодавца и радника треба кренути од образовања и једних и других, нарочито послодаваца који морају бити упознати шта значи поједина медицинска дијагноза, врста  и степен инвалидитета и шта  то значи за радни ангажман.

- Предлажем да бар једном годишње, а пожељно је и чешће сваки послодавац, да ли је у питању државна или приватна фирма учи о дијагнозама без страха, шта особа са инвалидитетом може да ради, рецимо уколико је у питању церебрална, особа која је слепа или слабовида, без слуха -предлаже Марија. Тврди да све особе са инвалидитетом раде добро, можда и боље од оних који немају ове здравствене проблеме зато што су свесне да су стално под лупом. Она се залаже за решења која ће особама са инвалидитетом обезбедити континуитет посла, за социјална предузећа, заштитне радионице које би настале на основу испитивања потреба на тржишту. Према њој јавни радови кратко трају, свега три месеца и пита шта ће преостали део године ОСИ обезбедити као средства за егзистенцију и зато по њој предност треба дати континуитету рада.

- Сматрам да у социјалном предузећу, сви од директора до последљег мануелног радника, треба да буду особе са инвалидитетом и то је право социјално предузеће. Затим да у оквиру фирме имају асистенте који ће им помагати. Имали смо примере у свом окружењу, давно да су једно овакво предузеће “преплавили” људи који нису били инвалиди што је по мени убрзало његово пропадање – прича Марија и додаје да уколико послодоавац злоупотребљава средства намењена особама са инвалидитетом тражећи више него што таквој особи моторика дозвољава, држава треба да га санкционише и да врати додељена средства.

Не волим када нас "штиклирају"

- Лично не волим 3. децембар, Дан особа са инвалидитеом када се пажња скреће на нас. За то нема потребе и за мене је овај дан као сваки дан и никада нисам волела ни да читам своју поезију, нити да присуствујем некој позоришној представи на  Светски дан ОСИ. Зашто да нас неко на овај дан “штиклира” и “декларише”, зашто то радимо себи! То што јесам, ја јесам  сваки дан – гласна је Марија.

Проток времена

Послодавци морају да се упознају са потребама и могућностима особа са инвалидитетом. Да хвате да неко од њих после протока времена не може да ради осам сати. Логично је да особа која има проблем са моториком није исти радник после десет година и да не може имати исту концентрацију и са овим проблемима треба упознати послодавца.

Љубав у стиховима

Марија нема омиљеног песника, али по сензибилитету и начину писања воли Јесењина и Десанку Максимовић. Каже да  није имала поетски узор, већ се само једне ноћи пробудила, и стихове који су из ње потекли  ставила на папир и тако се родила њена прва песма. А касније и збирке "Мост на ветру" и "Паметна жена".

Док си био ту плакала сам често; кад се не јавиш, и кад хлеб у пекари заборавиш, Кад се јавиш, кад ме превариш (а мислиш да не знам), Кад преспаваш дан, кад желиш да будеш сам, кад грми и сева, а тебе нема, кад не дођеш у недељу, кад утакмицу продају, искључиво кад ме не видиш. И тако у круг... Ал`нисам сузу пустила кад си долазио. Исплаках се на време. Тако раде паметне жене.

ОН

Сламаш ми срце као грану преко колена, у једном потезу

Бројим последње откуцаје, борим се за ваздух. Појављује се он. Леп, Лепши него што ћеш ти икада бити. Твојим речима Даје ми вештачко дисање, уста на уста, Продисала сам. Преживећу.

ПРОЈЕКАТ "ЖЕНЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ – ВРЕДНЕ РАДНИЦЕ БЕЗ ПОСЛА"