Признање је и кад грађани памте

Ужичанка Драгица Јевтовић своју професионалну каријеру у Полицијској управи Ужице градила је степеницу по степеницу. Када је 2010. године постављена за начелника Полицијске управе била је прва жена у историји српске полиције на тако одговорном месту. Тај посао обављала је више од шест година, а затим је две године до одласка у пензију радила у Дирекцији полиције МУП-а у Београду. Грађани памте док је била начелник Полицијске управе у Ужицу да су формиране две институције регионалног карактера и то Форензички центар и Регионални центар граничне полиције је добио свој објекат, а остао је упамћен и период санирања штета од поплава и пожара, учешће у изградњи водовода са Сушичких врела, помоћ у санацији објеката оштећених земљотресом у Краљеву. За „Вести“ говори о градском признању, сарадњи са грађанима, Удружењу Ужичана у Београду, али и чиме се сада бави и како проводи време у пензији

Плакета коју сам добила од Града Ужица јесте мени додељена, али за све што сам радила поносим се и тимом мојих сарадника. И у свакој другој ситуацији били бисмо на врху као Полицијска управа Ужице. Када човек сагледа период док је био радно активан дајући допринос нашем друштву и Србији да буду развијенији, али и када више није у служби, а неко се тога сети, онда то има посебну тежину. Осим очувања безбедности грађана и очувања имовине грађана, односно обављања полицијских послова у циљу остваривања безбедне заштите живота, права и слобода грађана, заштите имовине, као и подршке владавини права, што је основни задатак полиције, посматрамо и оно што је ван тога урађено. Каже се једном полицајац, увек полицајац, тако да тај период рада не може да остане иза нас. Увек је пријатно када се препозна да је неко нешто урадио и да то није заборављено, односно да иза себе има дела која трају. Подсетићу, да је у том периоду директор полиције био Милорад Вељовић и да смо за време док сам била начелник Полицијске управе Ужице последњих пет година били међу првих пет Полицијских управа по безбедности у Србији. То нисам могла сама да урадим већ заједно са тимом мојих сарадника и колега. Допринели смо заједно да безбедност грађана на подручју ове Полицијске управе буде на знатно вишем нивоу. Када ми је ове године додељено признање за Дан града сетила сам се шта смо још урадили покривајући ово велико подручје са више полицијских станица.

Навешћу да је Форензички центар круна мог рада и да то даје сигурност грађанима и полицији да ће знатно брже да дођу до доказа и вештачења трагова који се нађу на лицу места. Урађена је надоградња петог спрата Полицијске управе Ужице, адаптирани су простори у полицијским станицама у Косјерићу, Бајиној Башти, Чајетини да би грађанима изашли у сусрет да не чекају у редовима када имају потребу да заврше неке послове везано за Министарство унутрашњих послова.Обезбеђен је и простор у оквиру касарне за Регионални центар граничне полиције у Ужицу. Две институције регионалног карактера и то Форензички центар и Регионални центар граничне полиције према Босни и Херцеговини формиране су и остају у нашем граду захваљујући Министарству унутрашњих послова и Полицијској управи Ужице. У том периоду обезбеђен је и плац за полицијску испоставу и за ватрогасни дом на Златибору. Задовољство је видети да се гради објекат за полицијску испоставу јер је настављено на темељима онога што је претходно започето.

У Министарству унутрашњих послова била сам од 1985. до 2018. године када сам отишла у пензију. Мени се вероватно као мало коме поготову у овом времену остварила жеља да могу да радим оно што сам волела, да радим у МУП-у и да будем на услузи грађанима. Сада не бих могла да издвојим неки период, једноставно ишла сам степеницу по степеницу из једне службе у другу, са извршилачког радног места до руководећег и до начелника Полицијске управе. Сваки период има неку своју драж, а наше службе у којима сам радила увек су биле прве. Мојим доласком су неке и формиране као на пример информатика, где се информатика одвојила у посебну линију рада од аналитике и формиран је одсек, а сада је одељење односно центар за регион. Остаје последњи период када сам била у Дирекцији полиције и на тим пословима и радним задацима на којима сам била распоређена у кабинету директора полиције дала сам допринос да безбедност у целој Србији буде пропраћена на адекватан начин.

Када сте изабрани за начелника Полицијске управе у Ужицу, били сте прва жена на тој одговорној позицији. Чега се сада сећате?

Именовање је било неочекивано и за мене, да неко размишља како жена може да буде на том месту. За 200 година постојања полиције у Србији ниједном жена није била на тако одговорној позицији. Био је то велики изазов, али и много већа одговорност и обавеза јер са мојим радом је цењен и рад сваке друге жене. Сматрам да сам у том периоду показала да жене могу да буду и на тако одговорним местима и да дају адекватне резултате.То се у свакој години кроз статистику видело и просто био је понос мог тима и мене да смо у том периоду тако радили.

Никада не могу заборавити сарадњу са мештанима током поплава и пожара, прикупљање помоћи, затим нашу личну помоћ када је био земљотрес у Краљеву, изградња ужичког водовода са Сушице. Међу првима су радници Полицијске управе Ужице радили на санацији објеката који су били склони паду, затим током поплава у Бајиној Башти, Косјерићу, Пожеги...Не само у професионалном делу, него и људски смо изашли у сусрет свим мештанима да им обезбедимо минималне услове док не прође непогода.

Када прође неки временски период, све оно што је било тешко, што смо тада осећали да је могло бити боље урађено, сагледамо да је то било законито и професионално, а што је најбитније у нашем послу, онда видимо да то и није неуспех, већ су дате околности и ситуација захтевале да се морало тако поступити. Са друге стране никада не могу заборавити сарадњу са мештанима током поплава и пожара., земљотреса у Краљеву. Успех је и то што сада доживљавам од грађана када ме сретну на улици, то је оно што највише годи, јер иако их не познајем они се сећају тог периода. Зауставе ме да ми кажу да су били поносни што су имали жену за начелника Полицијске управе, која је руководила са више од хиљаду људи.

У том периоду били сте доступни на бројним догађајима, памтимо и одличну сарадњу са медијима. Да ли бисте неки детаљ издвојили?

Док сам се школовала за позив који сам обављала, сећам се искусних оперативаца који су нам били ментори и који су истицали управо сарадњу са грађанима и медијима. И данас памтим речи својих професора да ми без медија не можемо да се приближимо грађанима, нити да им покажемо колико ми улажемо као Министарство и Полицијска управа, службеници, као и мој тим, да им изађемо у сусрет да би били задовољни јер смо ми у њиховој служби. То једино може захваљујући медијима јер та сарадња произилази из оног што хоћемо да презентујемо и шта смо постигли. Али и да укажемо на појаве у друштву које штете деци, грађанима да бисмо превентивно реаговали. Грађани су тај наш рад препознали и адекватно награђивали. Ми морамо да будемо професионални и да када дајемо неку информацију кажемо онолико колико треба, да не угрозимо никога, да не угрозимо истрагу, ако смо на неком трагу, али и да са нашом информацијом грађани буду упозорени са догађајима на терену.

Удружење Ужичана у Београду је једно од најстаријих завичајних удружења, које ће 2023.године обележити 100 година постојања. Кроз разне одборе покушавамо да одржимо ту везу са Ужицем и Златиборским округом. Циљ нам је да будемо нека оаза за све из овог краја који дођу у Београд. У Удружењу Ужичана сам председник Скупштине и члан одбора за културу. Примера ради, омогућили смо да многи наши књижевници из овог краја имају промоцију књига на разним местима у престоници. Сав наш рад у Удружењу је волонтерски и то даје још већу драж, да без икаквог интереса та веза буде чвршћа са завичајем.

Да ли су Ужичани довољно повезани у Београду, затим са Ужицем и шта по вашој оцени треба урадити у наредном периоду?

На примеру Удружења та веза би могла да буде још јача као и међусобна повезаност у Београду. Последње две године због пандемије коронавируса наш рад се одвија кроз телефонске контакте, али доћи ће боље време. У плану нам је да пружамо помоћ и кроз друге облике као што су налажење и препоруке за смештај наших студената, као доступност нашим суграђанима позориштима, библиотекама, ординацијама са којим имамо повољне склопљене уговоре.

И док сам радила у МУП-у, током обележавања дана Министарства унутрашњих послова имали смо разне изложбе на којима смо могли да покажемо грађанима да нисмо само у униформи већ да имамо различита интересовања и таленте. У том периоду мој рад био је цртање на стаклу, а сада ме више привлачи декупаж. Али не на уобичајеним предметима и деловима намештаја, већ да повежем традицију нашег краја тако што то радим на паљкама и на пироћанима, односно опанцима.Опанак је симбол сигурности, а цвеће и природа су нешто што је живот. Да опанак не буде црн и суморан дала сам му душу украшавајући га цвећем. Неколико експоната једна делегација поклонила је и у Руској Федерацији.

Како сада проводите време, чему сте највише посвећени и да ли из полиције може да се оде у пензију?

Сада је неки период када човек мирније размишља, породичне обавезе су ушле такође у мирније токове. Највећа моја драгоценост и посвећеност је мом унуку. Он ми даје инспирацију и елан да се и даље осећам као у периоду док сам радила. Никада ни ја, као ни они који су волели свој посао не можемо да кажемо да смо се удаљили од полиције.Увек остане неки детаљ који нас везује за ту службу. И то остаје у срцу.