Преплитање фотографија и речи

У Градској галерији Ужице отворена је изложба фотографија Мирослава Предојевића мајстора фотографије Фото савеза Србије под називом „Такав живот-преплитање фотографија и речи“ коју прати и фото-монографија под истим називом. Изложбу чини преко 200 фотографија, 47 урамљених и три колажа у оквиру сваког је преко 50 фотографија чија је средишна тачка, обичан „мали“ човек са простора Србије, Црне Горе и Лике. Изложено је и неколико фотографија које су настале и у Ужицу. Изложба ће бити отворена до 8. априла.

Ова изложба у Ужицу за Мирослава Предојевића била је посебно емотивна. Први пут излаже у граду у којем је провео најлепше године свог живота, детињство и период одрастања откривајући живот, а који је напустио пре 50 година када се са родитељима и сестром преселио у Београд. Наиме, рођен је у Чачку 1955. године, али су се његови родитељи доселили у, тада Титотво Ужице, када је Предојевић имао седам година, тако да је од 1962. до 1972. живео у граду на Ђетињи. Зато је међу многобројном публиком било доста његових школских другова, наставника и професора, колега-ужичких фотографа.

Према речима Предојевића, ове изложбе у Ужицу и свих других, не би било да није било средине шездесетих година прошлог века и фото-клуба у Ужицу, у тадашњој Соколани, у којем је „осетио драж и чаролију фотографије“. У прве „тајне светлописа“ упутио га је страствени фото-аматер, његов отац Михајло, али и чланови тадашњег клуба међу којима и Мирослав Бућић који је, такође, дошао на изложбу.

-После вишегодишњег фотонеимарства, осетио сам да је моја обавеза да на неки начин поделим ово са градом у коме сам провео тако лепе фотографске, али и лепе тренутке живота. У питању је циклус радова под називом „Такав живот“ о „малом“ обичном човеку са ових простора. Нема ту помпезних садржаја већ свакодневни живот и прича људи који су били центар мог интересовања. Више од деценије сам посветио фотографском трагању да бих ухватио на светлосно осетљивој емулзији филма то пулсирање живота око нас који често не примећујемо-рекао је између осталог Предојевић обраћајући се публици и посебно указао на текстове из дела српских књижевника који прате сваку фотографију. Тако се , према његовим речима, „слике и речи преплићу и гледаоца наводе на нова тумачења“. Предојевић је завршио Пољопривредни факултет и никада није био професионалац нити је живео од фотографије, а њоме се бави више од 40 година из задовољства. Посебно воли да фотографише обичне људе у руралном амбијенту, али ће у наредном периоду стварати нове фотографске циклусе које ће посветити људима Београда.

Према речима Предојевића, добра фотографија настаје из посвећености према њој. -Најважније је да умете да видите и осетите свет који вас окружује, да осетите импулс који долази из окружења и да покушате да то забележите на свој начин и да оставите свој печат, а онда ћете лако савладати технику и ствари које су везане за занатски део.

Отварање изложбе почело је наступом Ивана Јовановића, трубача, освајача „Златне трубе“ 2017. године у Гучи, а званично ју је отворио Петар В. Арбутина, рекавши да је тешко „допричати и натпевати оне песме које је умешно и ваљано Мирослав Предојевић прикључио овим сликама“.

-Иво Андрић је рекао да се човек никада не може нагледати лепоте људских лица, при том није мислио на некакву крајњу естетску експликацију човековог лица као нечега што га представља и што најлепше носи у себи. Мислио је на тај тренутак у коме се сукобљавају вечно и пролазно, онај тренутак који је уметнички инспиративано и умешно Мирослав Предојевић „ухватио“ на овим сликама.Зато та лапидарна констатација која је наслов и име ове изложбе и његове монографије „Такав живот“ звучи тако стварно, директно, истинито, естетски и етички ваљано. Зато ове слике сведоче о животу који ми, хтели то себи искрено да признамо или не, знамо, познајемо, од кога можда чак желимо и пребрзо да побегнемо, а који нас увек подсећа не само на своју огољеност, истинитост и комплексну естетику, већ и на нешто што би могли да назовемо истина нашега бивања. Е, ту и такву истину је Мирослав Предојевић успео да „ухвати“. Он је у тим векторима слике и речи, у тој тачки у простору и времену где се они сударају, успео да направи једну дубинску, истинску слику живота.