У недељу, 27. новембра, на великој сцени Народног позоришта у Ужицу, у 18 часова биће изведена 556. премијера, „Василиса Прекрасна“, сценска бајка за децу коју је Миодраг Миша Станисављевић (1941-2005) написао 1972. године, у режији глумца, првака драме ужичког позоришта Вахидина Прелића који и игра у представи, а аутор је и сценографије. Костиме је урадила Тамара Бушковић, музику Лука Станисављевић, син Мише Станисављевића, дизајн звука Никола Пејовић, а дизајн светла Александар Росић. Улога Василисе поверена је Вањи Ковачевић, а у представи играју, осим Вахидина Прелића и Дејан Максимовић, Бранислав Љубичић, Јанко Радишић, Никола Пенезић, Биљана Прокић, Тијана Караичић Радојичић, Дивна Марић и Биљана Здравковић.
-„Василиса Прекрасна“ је словенски еп и мислим да Миша Станисављевић ту највише пише о нама, више него о аждајама и принчевима. Старији ће се препознати, а деци ће бити веома интересантно. Текст „Василиса Прекрасна“ отворио ми је „неки“ зачаран свет за децу. Поред те Езоповске басне, бајке о алама и вештицама, овај текст Мише Станисављевића говори и онама самима у неком социолошко-политичком контексту.
Његова Василиса није само бајка о царевим синовима већ едукативна прича да Не значи - Не. Не може неки бахати велможа (змај Огњен) да тек тако отима све што мисли да му припада само зато што је у стању да бљује ватру. С друге стране царевић Иван који је малтретиран од стране својих најближих (браће) успева и доказује да појединац заиста може променити свет на боље – каже Вахидин Прелић који се случајно нашао у улози редитеља. Представу је почео да режира Немања Ранковић, уметнички директор Народног позоришта Ужице који је из здравствених разлога морао да се повуче. Вахидин Прелић је до сада одиграо бројне, значајне улоге у ужичком позоришту, али ради и у другим позориштима по позиву. Недавно смо га гледали на 27. Југословенском позоришном фестивалу, не само у ужичкој, већ и у представи Градског позоришта Подгорица „Без портфеља“, Стевана Копривице у режији Бранислава Мићуновића.
Протеклог лета био је ангажован и у неколико домаћих телевизијских серија које ће публика имати прилику тек да види, а појавиће се и у једном америчком пројекту. Истиче да му није било лако режирати и играти истовремено. Пре 24 године је радио ауторски пројекат „Хамлет машина“ и тада је био и редитељ и глумац. После тога није ништа режирао.
-Ово ми је прва режија представе у којој и играм и било је мало теже и глумцима и мени. Јер оно што видимо доле није и оно што видимо горе – рекао је Прелић и истакао да је веома задовољан колегама, глумцима са којима је радио и да бољу екипу није могао добити. Остварио је и изузетну сарадњу са комозитором, Луком Станисављевићем, без обзира што није могао присуствовати пробама пошто живи у Холандији.
Глумац Јанко Радишић очекује да ће се из одличне редитељско-глумачке сарадње изродити добра представа.
-Мислим да је битна енергија на сцени, а ми је имамо. То је најбитиније у свакој представи. Лепо радимо и кад ми уживамо на пробама и деца ће уживати. За глумца Бранислава Љубичића, рад на представи, такође, је био узбудљив и интересантан.
-Трудићемо се да деци оставимо што бољи позоришни доживљај – истиче Љубичић.
Према писању Ружице Марјановић, професорке књижевности у Ужичкој гимназији, „Миодраг Станисављевић је изузетна драмски писац, песник, есејиста и хроничар једне велике историје бешчашћа. Чак је и стручним круговима недовољно познат, иако нема много драмских писаца чије су драме за децу доживеле више од двадесет премијера, ако се може веровати прикупљеним расутим подацима. А они кажу да је ужичко извођење „Василисе Прекрасне“ 2022. године пета премијера Мишине драме настале на основу руске народне скаске. Био је први магистар драматургије у нас и његова теза убрзо је постала универзитетски уџменик, објављена као „Епика и драма“ – нека питања „драмског превођења“ епских народних опесама. Ту вештину „драмског превођења“ усмене традиције супериорно је показао у „Немуштом језику“, „Василиси Прекрасној“, „Причи о царевом заточнику“ која је под именом „Легенда о Митру сељаку“ изведена у ужичком позоришту 1979. године“.
Рада Поповић
Učitavanje komentara...