Др Владимир Кривошејев, у часопису Историјска баштина објавио је рад Последице пандемије шпанске грознице у Ужицу 1918. По овлашћењу аутора, овом приликом објављујемо извод из рада: „Анализа уписа у Књигу цркве ужичке храма Светог Великомученика Георгија, за уписивање умрлих, за период 1915–1918, додатно је указала на раније, у другим радовима изнете закључке.
Шпански грип је у свом другом таласу, током последњих месеци 1918. године (октобар–децембар) захватио скоро целу Србију, са великим морталним последицама, али су се оне разликовале не само од краја до краја, већ се драстичне разлике уочавају и у оквиру исте територије. На то указују и презентовани примери из Ужичке парохије. У самом Ужицу, са сателитским насељима, од шпанске грознице умрло је 0,52% становника, у блиском Крчагову 3,23%, а у удаљенијој Збојштици 4,15%, а у још удаљенијем Дрежнику 10,50%. По свему судећи, иако је обољевање, вероватно, могло бити више-мање свуда исто, смртне последице су биле мање изражене у урбаним срединама и селима ближе граду, а знатно веће у удаљеним, забаченим селима, „у забитиˮ.
Знатно мања смртност у урбанијим срединама, са гушћом насељеношу и квалитетнијим саобраћајним комуникацијама, на први погле делује парадоксално, али је директно повезана са свакодневним животом који је у изразито руралном окружењу подразумевао знатно нижу здравствену културу и хигијенске навике. То се са једне стране однси на специфичности егзистенције породичних задруга у руралним пределима, са великом бројем чланова домаћинства и својеврсним полу-колективним смештајем, исхраном из истих посуда, као и непознавању и непримењивању основних мера превенције, али и самолечења. На начин живота указује и Лукић, када на основу сећања савременика, генерално, не прецизиравши време и болест, описује прилике у Рачанском крају: „Кућа је била обична шупа, где је била скроз отворена до крова. У спаваћу собу, где је цео дан уношена мокрина од обуће и од одела, а ноћу сва обућа сушена и остало мокро одело и то са чељадима у просторији где спавају. У оваквим приликама није ни чудо што је умирање било велико, особито код деце. Запамтио сам да је из суседних кућа за недељу дана умирало по троје, па и четворо децеˮ.
Са друге стране, становништву забаченијих брдско-планиниских крајева, са отежаном комуникацијом, у знатно мањој мери била је омогућена лекарска нега, која је житељима вароши и њој ближих села била приступачнија, нарочито по ослобођењу и повратку санитетских кадрова са Солунског фронта. Разбољевали су се и лечили (или се нису лечили) сами, код својих кућа, далеко од вароши и лекара. Уз све то треба додати да су, услед отежане комуникације, становници из руралнијих предела имали мање контаката са различитим људима, те нису били у могућности да се „прокужеˮ и тиме створе снажнији општи имунитет. Поред тога, битан фактор за целокупно становништво не само Србије, већ и целога света представља општа исцрпљеност организма, изазвана ратним условима, а између осталога и неадекватном исхраном, што се нарочито одражавало у забитим, заосталим, сиромашним крајевима. Тако Лукић указује и на следеће: „У селима Среза рачанског и Бајиној Башти владала је глад и разне болештине. Становништво је млело кочање, јело коприве. Сељаци су носили на леђима жито из Ваљева и Шапца. Жене у селу давале су дукате за кило соли. Тим поводом Радован Требињац пише: „Према упутима дошла је свеколика сиротиња, из среза да прими жито, али га није добила, нема... /.../ гледао сам како људи угинуле коње черупају као гаврани.ˮ
А на глад у забаченим крајевима, као значајан фактор за драстично опадање општег имунитета, битног за борбу организма са болешћу, указује и чињеница да су, према записима из ужичке Књиге умрлих, у Дрежнику, где је мортални талас пандемије био најјачи, у јуну 1917. године регистроване чак 3 смрти „од гладиˮ, и то особа са различитим презименима, односно из различитих породица.“
Део резимеа
„...У самом Ужицу, са својим сателитским насељима, пандемија је однела 23 живота, односно 0,52% у односу на број становника пописан 1916. године (4387). Ван града смртност је била већа: 24 упокојена, односно 3,23% у Крчагову, а у Буару, Дубоким и околним мањим местима 21, односно 1,37%. А како се удаљавамо од Ужица, стопа смртности расте. У Збојштици је умрло 11 људи, односно 4,15%. Највећа смртност је била у удаљеној општини Дрежник. Ту је током октобра и новембра 1918. године умрло 115 особа, односно 10,50% житеља.“
Др Владимир Кривошејев, је у ужичкој библиотеци пронашао једну веома занимљиву брошуру, раније непознату истраживачима. Реч је о књижици Упутство за лечење и сузбијање заразне болести Шпанске грознице.
До сада су научној, а преко ње и широј јавности, поред различитих новинских чланака, била позната само два слична посебна издања. Прво је брошура Инфлуенца, коју је у јесен 1918. године, на Крфу, у тамошњој Државној штампарији министарства војног, штампао др Алекса Савић. У њој се износе сва тренутна сазнања о актуелној болести и дају практични савети како се са њом борити. Друго издање је нешто мање, то је плакат – летак Шпанска грозница (инфлуенца), који је током октобра у Крагујевцу, непосредно по његовом ослобо¬ђењу (14/27. октобар) објавио др Димитрије Антић. А од сада је познао и доступно и треће слично издања – поменута књижица штапмана у новембру 1918. године у ужичкој Штампарији и књиговезници Љубомира М. Романовића. Аутор ове књижице је др Душан Стевчић (1887-1947), тада млади пиротски лекар, који се као резервни санитетски поручник са својом јединицом обрео у Ужицу, у његовој, по ослобођењу тек основаној привременој резервној војној болници.
Učitavanje komentara...